Српски књижевни гласник

скрсавао, ти у животу стојиш, као бубица, натакнут на оду љубазница својих, копрцаш се и јуначиш смешно, цвиш песму коју никад ниси ни мислио ни осетио, одричеш се ега што си икад мислио и осетио, претвараш се и лажеш час да си жив, час да си мртав... Песме твоје су лаж, а ја "сам истина! Али ти од истине бежиш. Зато јер си и ти змија, која, од жене до жене, свлачи и баца кошуљу своју, и са њом u лице и књигу песама својих... Зато ходи у безумље, ходи да те милујем, на груди да ти легнем, да ти»говорим слатке речи, да се гушим у коси твојој, и, оно што ти не знаш и нећеш, да те чувам, да те чувам, љубави моја! Жена је клекла пред човека. А он је видео рамена која дрхћу, видео кроз изрез хаљине груди, осетио мирис врата, сетио се да је то још чиста, нетакнута жена, и загрлио је ватрено, лудо, нечисто, као зараза жртву своју... ___ A после: се чуло да пас издалека завија, а прича ћешсе вршити оне вечери, кад човек, новој љубави за љубав, ошиша проседу своју свилу, и мртваца тога баци из азурне висине

бину мора. 5 ду у-мор Исидора Секулић.

ТОСПОДАР ГРАДОВА.

___ Наиђох једнога дана на некакав пут који је лутао толико не "знајући куда, да је потпуно пристајао моме расположењу, те се кренем њим и напослетку дођем у дубоку шуму. Негде ед дрвећа Јесен је примала подворења, седећи овенчана личанственим сплетовима зеленила и цвећа; то је било уочи е годишње светковине Игре Лишћа, краљевске светковине на коју се гладна Зима баца као руља, кад се подижу дивљи крици победоносног Северног Ветра, а сва великолепност и све дражи шумског дрвећа одлазе, и Јесен одбегне, раскруњена аборављена, да се никада више не поврати. Нове Јесени азе, нове Јесени, и падају пред новим Зимама. Други један водио је лево, али мој је пут терао право напред. Тај г лево изгледао је добро угажен; био је избраздан дугим гговима волских точкова, и личио је на прави пут који к треба да узме. Изгледало је да се уопште не може посла са оним путем који је продужавао уз брег. Стога