Српски књижевни гласник

Парламентаризам и Децентрализација. 51

|

|| | i |

| оји он наглашава равноправну поделу власти између Парла: ента и Председника показује чак да би он можда био склон |поверити том изабраном државном поглавару шири мандат » Народној Скупштини. „Преносити парламентарни систем у "републику, вели Г. Стојановић, значи без потребе уносити у ржавну управу све оне махне и незгоде које се морају трпети

монархији. Без потребе већ и зато, што шеф управне власти

"Колико личним злим“ искуствима и склоностима свога карактера, Г. Стојановић је на ове мисли доведен свакојако посматрањем парламентаризма у Француској. То је уистину јајтипичнији пример за мане парламентаризма, али се тај

истема. ; Го Очевидно је да парламентаризам није последња реч демократије. Као што је идеал личне моралне дисциплине

народа у државној управи у толико је несавршеније, у колико Шародни представници имају дуже, неограниченије мандате, и шири делокруг посла. У систему у коме се учешће народне асе у управи земље своди на изгласавање народног предИставништва једном у четири године, народни представници по или околности ичзопачују се у професионалне заступнике. Ако је земља велика и централистички уређена, и сва, у свом многоструком сплету послова, у зависности од Парламента и Владе која из њега произлази, демагогија и. корупција су фнеизбежне.

Међутим, начин да се злоупотребе народног поверења тклоне или смање, не може бити у смањивању права Пар| амента у корист једног човека — Председника Републике, а колико било могућности да народ изабере доброг државног оглавара. Прави пут томе је у смањивању делокруга једног ти другог мандатора, у корист што непосредније власти самог

истем је у децентрализацији државне управе. Г. Стојановић