Српски књижевни гласник
RA NOSAC TOVA iji TA Y АЈ
54 Српски Књижевни Гласник.
исто прецизан, у сваком погледу, као што га је писац уме наћи у своме, што значи да треба да има исту јасну визиј појма и исто богатство речи и исту активну власт над речи као и писац оригиналног текста; он треба у свом тексту очува и препроизведе оне ситне, али тако важне логичке везе у стилистичком ткиву; он треба, укратко, да очува цео ка рактер пишчева стила, интелектуални као и осећајни, њего; садржај и његов спољашњи облик, његов калуп, његово ткиво његов ритам, његову течност, достојанство, мекоту, оштрину плаховитост, насиље, бес; да нађе свакад погодне изразе који у преводиочевом језику стоје често врло далеко од оних израза којима су стране речи преведене у речнику. К томе, и у вези са овом последњом напоменом, долази
и знање странога језика, и то какво и колико! Какво мноштво речи — и фразеолошке грађе — у разних писаца, разних доба, и разних земаљских покрајина, — и колико је знање „реалија“ и историјских и књижевних реминисценција по требно да човек може тумачити стране текстове! Сасвим је друго знати језик тако да можете разумети више мање правилно страни текст, па рецимо и деведесет од сто од његај а друго знати језик тако да другоме верно протумачите све оних изостављених десет од сто закључно. Писац оригиналног текста бар је писао на свом матерњем језику, и имао је само тај један да разуме и зна. Кад се тиче песничких превода песничких дела, то јест! | превода у стиху и слику, те шкоће су, према преводима у прози наравно, још веће (и ако не у сасвим истим правцима). Треба казати песникову мисао онако како је он казао; а везани песнички облик је и сувише крут калуп, у који је те мисли, без насиља, тешко унети. Нарочито се слик, као што је сваком преводиоцу познато, томе противи. Преводилац, због слика, мора изоставити један део песникових мисли, и заменити их дру-“ гима; јер ако неће своје стихове увек да сликује на швој и шој и на ај! и вај! и на облике глаголске множине, вредише и' наредише, и на облике придевске, и да тако сликује Немачкој | и веселој, — он мора према једној речи пишчевој коју је за! слик као прву изабрао наћи на свом језику другу које у пиш-! чевом тексту нема, и према којој он мора целу мисао препра- | вити; што значи да мора рећи неку мисао које у оригиналу нема. Ту сад настаје тешкоћа у избору онога што мора остати 4 |
|