Српски књижевни гласник

Из Дневника. 23

Кида се. — Звекнув низ ст'јену Зрње ми склизну са длана. ... Расу се у глиб и пјену Лепи мој низ од мерџана. ВЛАДИМИР НАЗОР.

ИЗ ДНЕВНИКА.

Некол'ко лепих фебруарских дана, Кад на пригревак људи измиле (У хладу још се бели слана:

Ноћи су ведре и студене биле) Излазио сам сунцу да се подам...

Са јужне стране, крај црквеног зида, Ту стојим, или полагано ходам.

Са мном, оставив пукотине, рупе,

Зимња склоништа, чачкољице своје,

И оне, муве, на сунце се купе

Из мемле, мрака и плесни:

Миле по зиду ил', буновне, стоје —

Још смо к'о болни, слепи, праповесни...

Пригрева сунце, млак ветар ћарлија...

Кокоши оне што на сунцу леже, Те муве овде мисле сад што и ја, Нас једно исто осећање веже: Заједно смо се на окупу нашли На једном месту звер, инсект и птица, Сви смо на благи пригревак изашли Сунчева деца — једна породица ! МИЛЕТА ЈАКШИЋ.