Српски књижевни гласник

24

1918.

Српски Књижевни Гласник.

ПЕШАЦИ.

Мирно пошли, свикли боју, Без попевке ни да кроче. Заређали старе песме,

Чак и неку нову сроче. Око подне песма стала, За припеком ветар поче.

Он донесе плаху кишу, Да уморне људе прати; Ал' невоља заједничка Давно њихна срца збрати. Утеха је једна мис'0: Подједнако сваки пати.

Дахну душа, као да се Опростила тешких мука: Изненада грану сунце, Неста буре, неста хука, На небу се јави дуга Великога, светла лука.

Обрадова све, ко децу, Чар и призор шарне дуге. Са песмом се опет стигло До вароши, близу пруге. Али што се цела чета Крете даље, пуна туге 7

Препун света задовољна

Воз пролети, брз и хучан. Оте радост, с неба дату, Срећних људи осмех жучан Сви војници осетише

Свој положај црн и мучан.

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ.