Српски књижевни гласник

БЕЗРУКИ.

Видесмо га! Видесмо

првог и последњег пута!...

Од једном, у сред вихра суманута огња, што к'о повесмо раскрвављено с вретена

Суђајина се смиче;

у понајљућој гужви, где камиче к'о куја надражена

Смрт црна,

и где најпреча

. воља са језе једне

неизбеживе, ледне,

к'о кам с лишаја меча;

док праћаше наш урнебесни пролом с две „обрве к'о двије

тек расклупчане змије

под литичином голом —

видесмо Обилића !

Браздама крви прекривен

к'о салик невесела

Удеса нашег; с бором по сред чела ко плуг у крш заривен;

чврст к'о храст времешни, што се жураивом олују не a”,

већ крошњу тек обрће да га сгледа пркошљиво, тако се

он обрте, и зеном

шибну нас ужагреном !

Пак страшну к'о хридина

под брегом мишку маче.