Српски књижевни гласник

600 Српски Књижевни Гласник. — Да поновим заповест“ ја сам је разумео и извршићу је!

— —_ ——_ __ __ _- ___ __-_ ____. ____- _ ___ __ ___ __ __ —

— Разумем. Да одмах вратим сав непотребан материјал за утврђивање у штаб пука и да... разумем.

Па, остављајући слушалицу:

— Да прође један дан а да те не понизе, то је немогуће.

— Чујем, — рекох, — тражи ти да поновиш заповест.

— Као да сам каплар!

ја сам, после тога, устао и предложио му да прошетамо до његове осматрачнице..

И тога дана, и друга два 'шго сам тамо провео, нисам се могао довољно надивити душзвној снази и херојској вољи овога узора од човека, обхрвана свима несрећама, изложена толиким опасностима, заузета најтежим дужностима што их живот може натурити, дужностима пуним одговорности. Никад кукавичлук, у мојим очима, није био пониженији и мекуштво одвратније, никад дотле моје презирање за сваки млитав. живот, које не познаје борбе H искушење, није било потпуније. У сред оног суровог стења којим је опкољен, он ми се чинио јак, постојан, истрајан као и то. стење, човек у коме као да су збијене све неисказане патње и болови расе и све невероватне снаге њене издржљивости и величине. Осећао сам да му је једино потребно било да га нечија рука ма и најмање подржи у повременој душевној клонулости.

И кад сам му трећега дана, на растанку рекао:

— Побратиме, ти си увек био човек, остани то до краја, молим, те.

Он се благо и постиђено насмешио:

— Жао ми је што идеш. Тако ми је добро било уз тебе. А сад, као дете које гледа како се разилазе сви што су око њега били да га теше док му мајку не сахране, као и оно, и ја сам се надао да ме никад нећеш оставити. Али обећавам ти: вршићу службу као и до сад и све ће добро бити, надам се.

Па се једва растависмо из загрљаја и ја пођох уском стазом која води ка резерви. А кад сам се стао пужати уз