Српски књижевни гласник

Оцене и Прикази. 635

ритет једног Жила Ромена не допушта ни највећим галамџијама међу новима да се буне на овако јеретичке мисли. За нас који „нову поезију“ схватамо не као могућност да се праве каламбури и тера шега са целим светом, већ као неминован даљи степен у књижевној еволуцији и као такву је ценимо и волимо — за нас ове идеје Жила Ромена имају много здравога у себи. Ми смо их са највећим задовољством овде резимирали.

Данас је у литератури, и у уметности уопште, настао читав низ нових покрета, који у главном сви имају основне тенденције заједничке, али се међусобно ипак више или мање разликују. То су оне безбројне школе чија се имена свршавају на изам, и којих је још пре рата, по рачуну једног критичара, било око тридесет. Данас их, свакако, има много више. Добар део тих нових школа је познат и код нас, било што је о њима говорено по разним часописима, било што се и код нас јављало пееника који су се називали присталицама појединих од њих.

Ипак, колико је нама познато, о једној не од најмање важних и интересантних, код нас које било речи. То је тако звани унанимизам (ипаптизте). Школа је поникла у Француској пред рат, и оснивачи су јој били познати француски књижевници Жил Ромен, Жорж Диамел, Жорж Шенвијер, и др. Већ сама чињеница да је група била састављена од неколико првокласних талената учинила је да школа добије свој глас, и да се велики број младих писаца и почетника одушеви њеном идејом.

Као што и сама реч „унанимизам“ каже, основна идеја групе је била да у литератури треба прекинути са индивидуализацијом, са обраћањем главне пажње на душу једне личности, већ да треба пре свега тражити једну општу душу, једну универсалну душу. Место што ће се главни стваралачки интерес обратити искључиво на једну индивидуалну душу, треба креирати једну 'колективну душу. једна група људи која је здружена каквим заједничким интересом, дише једном душом као да је једно биће. Једна гомила која диже револуцију, или један народ који има своје идеале, или војска која води битку треба и уметност да схвате као задахнути једном зајед-· ничком душом, и да се баш та душа креира у уметничком делу.

Очевидно, од оваквог схватања имао је да се начини само један корак до универзализма. И унанимизам је врло брзо обухватио цело човечанство и посегао за васионом. Унанимистички песник подједнаком љубављу воли све што се може да види, појми и осети. Најмање ствари, као и највећи светски догађаји за њих значе исту вредност. Њихово срце дрхти истом симпатијом за све и свакога. Емоција коју имају