Српски књижевни гласник

Наши односи са Русијом. 5. 125

немачке династије, и лакомислено је било осумњичити је као немачког агента. Напротив, она је била добра Рускиња и, као таква, противник Немачке, а нарочито цара Виљема. Али, њен је утицај био несрећан не у спољној већ у унутрашњој политици. Њу је опчинио и потчинио својој вољи“ лукави и неваљали сибирски сељак Распућин, а она је, са своје стране, имала утицаја на цара, и овај му је у последње време потпуно подлегао. Болесна идеја коју јој је улио Распућин била је чврсто уверење у богодану моћ цара Николе да сам лично неограничено влада. Са таквим уверењем, она је, кад. је настала забуна изазвана тешким догађајима, уклањала из околине цареве способне људе и патриоте, зато што нису хтели само да слушају, већ су цару, по савести, давали поштене и корисне савете. На дошаптавање Распућина, она је тражила, и цар је послушао, да распусти Думу, да би могао владати по „својој“ вољи; одузео је команду од великог кнеза Николе Николајевића и узео је у своје, много неспрем– није руке; отпустио је председника министарста В. Н. Коковцова и министра спољних послова С. Д. Сазонова. А довео је Штирмера, Протопопова и друге, људе без патриотизма и без поштења, који су Русију бацили у срамоту и довели је до пропасти.

Други пример, опет из великог рата, тиче се нас. Уочи рата, у тренутцима кад се ломило, цар се још колебао. Ретко се кад владалац нашао у тако трагичном положају у каквом је у то време био цар Никола. Слабе воље, поводљив, остављен самом себи, без одговорне владе, без правог парламента, без слободног јавног мишљења, који би му показали којим путем треба да пође — стављен је био пред дилему: или понижење и срамота, и напуштање вековне руске политике, са свима тешким последицама ; или рат, страшан рат коме се није могао предвидети исход — и револуција, коју је видео како тиња, и која ће, кад букне, претворити Русију у. пустош и као бујица и њега самог однети.

Кад је приспео један од последњих телеграма Виљема П, цар Никола поколебао се и хтео је већ да задржи мобилизацију војске. Али у том одсудном тренутку наишао је, на нашу срећу, С. Д. Сазонов и, тек на његово настојавање, цар је наредио да се мобилизација ипак изврши. Да је пропуштен само један дан, у тренутцима кад су се догађаји —