Српски књижевни гласник

Лавоазје и Роберт Мајер. 127

ЛАВОАЗЈЕ И РОБЕРТ МАЈЕР.

Има научника чије се дело, и ако врло знатно, завршава са њиховим животом. Дело других научника пак наставља се и после њихове смрти, развија се и даље, доноси нове плодове, тако да величина тих умова расте и с оне стране гроба.

У те ретке изабранике судбине спада Лавоазје.

У следећим редовима видећемо како је из тековина „Лавоазјеа, који је основао“ модерну хемију и физиологију, поникло у духу другога великога човека једно велико откриће. Тај је човек Роберт Мајер, а откриће је начело неразорљивости или консервације енергије.

1

У другој половини осамнаестога века извршена је у хемијској науци револуција, која је отргла хемију из тмина у којима је дотле лутала и упутила је сунчаним путем којим од онда није престала напредовати дивовским корацима.

Никада никоја наука није тако брзо напредовала. Пре стопедесет година састав воде и ваздуха беше непознат; држало се да постоје четири елемента: вода, ватра, земља и ваздух ; мислило се да се вода може претворити у земљу, и т. д. Данас је хемија једна од најбогатијих и најпотпунијих наука.

За тај велики научни преврат везана су многа славна имена, јер ни у науци револуције нису дело једне особе Блак (Вјаск), Шил (5сћееје), Кевендиш (Сауепс 5ћ), Пристлеј (Рп5НПеу), главни су јунаци тога доба. Али назив научнога превратника припада у потпуноме смислу једино Лавоазјеу. Јер док су његови славни савременици градили нову зграду на староме темељу, Лавоазје је уништио и сам темељ, заменио га, новим на коме данас почива сјајна грађевина хемијске науке.

Стари темељ беше тајанствени флогисшон. Докле год се на њему градило, хемијска се наука није могла винути у висину. Стога сва велика открића тога доба остајаху неповезана, наразумљива, неплодна, јер беху у оквиру теорије о флогистону.

Ниједно од тих великих открића, ни откриће кисеоника, ни откриће састава ваздуха и воде не припада потпуно