Српски књижевни гласник

186

Урош.

Томанда.

Урош.

Томанда. „Урош,

Томанда. Урош.

Томанда. Урош. Томанда. Урош. Томанда.

Урош.

Томанда. Урош.

Томанда. Урош.

Томанда.

Урош.

Томанда.

Урош.

Томанда.

Урош.

Томанда.

Урош.

Српски Књижевни Гласник,

ту пи,

(Показује стазу којом је отишао Синиша са Хрисантом,) Читав сат га гледам. С Хрисантом се шета. Шта 7

И мало час се за жбун један скрише. Ни ветар, ни магла, ни мраз им не смета, Шта збориш, лудаче 7 (Показује) Увери се сама.

Гле! (Пође стази“ погледа и цикне.) АХ!

(Пакосно.) Бар да чека да се спусти тама. Не... ње. Диван човек. Баш те много воли. Авај !

Ти због њега реку суза проли... Где је паж! Нека га овамо позове. Лажљивац ! Јутрос се тобож у лов крену... Па туђе се жене боље но зец лове И боље је ући у постељу њену Но у вучје легло. Ћути! Пажа зови. (Пљесну рукама ) Паж. Деспот нека дође.

Нека сиђе доле. Реци ја га зовем.

АХ ! (Паж оде.) Прекрасно лови И тај му је наук од најбоље школе. Срну још никада не ухвати.

Ћути! Јелен му је увек утекао. Доста! Вукова се боји, медведи му љути.

Ох!

Једном му чизма у бежању оста. Морао сам због ње ја блатом да касам, Мало што не падох у поток рлзливен. Иди некуд. С њиме сама хоћу да сам.

Ево га. Одлази. (Губи се са сцене) Бићу овде скривен,