Српски књижевни гласник

12 Српски Књижевни Гласник.

на силу, али сам пио. И осетио сам да је расположење постојало све живље и лепше док се није претворило у право одушевљење. Само је сад Никола ћутао, али и пио јуначки. Чудио сам се како су ми мало час ова иста лица могла бити одвратна. На против, она су била врло симпатична. И Николу сам сад гледао другим очима. Приметио сам како ме цигани посматрају и њихове беле, велике као јаје беоњаче скакале су по црном лицу, час по бради, час по образима, час по. челу. Вероватно, опомињали су ме да их не заборавим. Чудим се, части ми, како сам могао бити тако непажљив. Али пошто сам залепио банкноту на чело једноме што су му се највише очи колутале, они ме оставише на миру. После је до мене сео један љубазни господин потпуно ћЋелаве главе и подбулих капака. Седео је врло круто и изгледао велики кицош. Чинио ми се, истина, много старији него што ми је рекао да има година. А бркови су му били масни, умазани и ушиљени као иглице. Почешће нагињао је своју ћелаву главу и масне бркове па ми се жалио како је костобољан, · нудио ми да једем „пробајте само, фино прасенце“ и нешто ми поверљиво објашњавао. А ја сам га сваки час питао: „Јел' те молим вас, може ли се иначе7“ Па се све почело таласати око мене као некад у кабини „Вердона“ кад сам болестан путовао у Бизерту. Све сам стрепио да не падне лампа што је висила над нашим главама и мора бити да сам имао упрепашћен изглед као жена оног ратног богаташа у возу. Само што је она увек гледала доле у амбис, а ја сам гледао горе као да ће се небески свод сручити на мене. Господин са масним брковима, који је имао још и ту навику да нервозно подиже десно раме, молио ме је стално да опоменем Николу те да идемо тамо где је мало час предложио. „Није далеко, ту на крају вароши, знате. А време је и вреди отићи, нема говора, јер је модерно уређена ствар и нема бојазни, што се тиче... онога. Мене, знате, мрзи и нерадо идем тамо, жењен сам човек, природно, али ради друштва. Има финих комада, нема говора, има и нових. Код вас, нема говора, има и бољих ствари, али за овде је добро, средње, на пример“. И чудио се да нисам знао како је онај господин у остатцима официрске униформе поп. „Кад је дошао из рата затекао копиле па га сад чува и воли као своје. Само не станује заједно, на пример, с попадијом, и то, рецимо, фор-