Српски књижевни гласник

Позоришни Преглел. 617

·Авеши расли с дана у дан толико, да сами либерални елементи “нису више остали на страни Ибзеновој. То сопствено горко

искуство са тако званим слободноумним – јавним мишље-

њем и наоштрило је жаоку његову против либерала. На

ограду либералног Dagolad-a na не дели идеје аутора

..

. Авеши, Ибзен вели: „Излишна обазривост. ја узимам на себе

одговорност за оно што пишем. ја не сметам ни једној странци јер не припадам ниједној. ја хоћу да сам издвојен

стрелац на извидници и да делам потпуно слободно... Шта

човек да каже за све те борце за слободу. Зар је код нас дело ослобођења допуштено само на политичком пољу Није ли важно пре свега ослободити духове7 Те ропске душе неспособне су да се користе слободама које има наша нација. Норвешка је једна слободна земља насељена људима без слободе.“ :

Из тог гнева на саплеменике, на „компактну већину“ која је огласила Ибзенове идеје као јеретичке, произишла је драма Народни Непријашељ. Њу Ибзен, преко обичаја, пише на брзу руку, скоро импровизује, у лето 1882, као одговор

. на критику Авеши. Овога пута писац у писму своме прија-

тељу Брандесу (21 септембра 1882) не само признаје идеје главне личности у комаду као своје, но истиче као занимљив случај да је велики број мисли извађен из његове преписке у току година. На папомене Брандесове о Народном НеариЈјашељу, Ибзен у писму од 12 јуна 1882 одговара: „Разуме се, да имате право кад кажете да нам је дужност свима да ширимо наша убеђења. Али ја тврдим да, у погледу интелектуалном, борац на извидници не може окупити око себе већину. Тек после десет година већина ће можда стићи на позицију на којој је био доктор Стокман за време јавног скупа. А за то време он неће остати непомичан... Гомила га никад неће стићи. Никад он око себе неће имати већину. У сваком случају, ја осећам тај непрекидни корак у напред“... У писму Бјернсону 28 марта 1884 Ибзен понавља своје неве„ровање у вредност политичке борбе и политичких слобода.

Пут тај дуг је и каљав, али се данас други још не види.

· Ибзен сам у осталом признаје да десет година иза Стокма„новог збора види гомилу на положају на коме је доктор

био. Дакле и она корача! И то је једина утеха онима који глибе с њоме у корак, с одушевљењем умереним као слобо-

доумље Аслаксеново, и стрпљењем које храбри само размак . пређенога пута.

Гомила корача споро, разбијено, без ритма и без полета,

· пипајући, застајући, неповерљива према онима који задржавају

исто као према онима који је позивају напред. Али тај корак био би још спорији, ако с њоме не би пристали и они који одмичу брже и поузданије.