Српски књижевни гласник

Песма Душе. 23

И како је сврх ње пала у корале, Па дршће и гори једна звезда плава 2

О блеска! О дуга! Рекао бих: саме Оно трепте круне, жезла, адиђари, Прстење и гривне, па зову и маме

С њима да бродове препуне бродари...

Музо ! Узми кисто и почми! Нек твоја У заносу машта плане к'о порфира ! Па у слици нимфе да заигра боја Седефа, циркона, злата и сафира... | АЛЕКСА ШАНТИЋ.

ПЕСМА ДУШЕ.

Планина је душа моја што облаке себи вуче, А град бије

Из њих свије',

Сева и гром врхе туче.

Каткада је сва у снегу, нити има кога цвета, Само стреми,

Само неми,

Сврх понора овог света.

Ако који жедни путник њој се сврати у те дане, Сва ће врела

Наћи свела,

И к'о костур сврх њих гране.

Али негда врси њени пробију се испод тама, Па сви горе

К'о луч зоре.

Сврх крстова и сврх храма.

На тимору њезиноме празници се светли јаве, Змај огњени