Српски књижевни гласник

50 Српски Књижевни Гласник.

искључивања и властитих постављања, па онда, с тим мате-

риалом, као оно у писменом задатку, ишао, строго хронолошки, од дела до дела, излажући, стереотипно, прво садржину, па конфронтирана или координирана критичка објашњења, па евентуалне изворе и угледе, и, пред крај, са умереном снагом, падао у занос над дубином, етиком, пророштвом или психологијом Достојевског. Местимично прекидају хронологију мањи есејићи уметничког жанра о животној борби или о појединим идејама и фигурама великог писца, или есеји са рефлексијама филозофске обраде. Али се и ти есеји, одвише мало уметнички и снажни и оригинални, једва отимају линеарном систему студије. И то састављање, то мирно слагање Достојевског у вертикалном правцу од доле на више, мучно је до бола и до револта. До конца дебеле књиге смо имали утисак да гениални творац стоји пред нама без главе. У студији о Достојевском се мора грунути главом напред, са Раскољниковим, Карамазовима и Демонима, или са синтезом свега тога, или са фантастичном неком проповеди, или са тешком и хладном осудом или клетвом, са трагедијом и катарзом једном речју, јер се ту ради о великој и страшној величини, о револуционару који је бунтовништвом (једног свога ума поткопао технике држава и живота, који је науком срца свога на земљу оборио бесмртност своју. Није то однос Хамлета и Офелије, Кориолана и пука, него се ту зубима кољу и за срца чупају страховити, несхватљиви дух света и силни човек који хоће сам себи да дође... Каква Жорж Санд, какав Хофман, какав немачки идеализам ! све је то прва помрчина мрачног генија Достојевскова прогутала без трага. Нема порекла тај злочинац уметности; не путује путевима тај посетилац свачије душе; не зна се, најзад, да ли је Иван или Родион главно његово страдање, јер је баш са малом децом исплакао најгорче своје сузе... Мерешковски је написао расправу под насловом Досшојевски, не споменувши у њој сем Раскољникова ниједно дело, ниједну личност. Достојевски је, у беседи својој над Пушкином, створио Пушкина, створио Русију, на једним речима Циганина Алека: ми немамо закона, не силимо и не кажњавамо никога. А могли су, Мерешковски и Достојевски, не споменути ни то, а могли су споменути друго, — свеједно, јер, главно у њиховој студији није један роман, стих, критика или мисао више или мање, него моћ, моћ таленат или безумље, то ће Хамлет знати — моћ „умети свирати у душу човечју“. Можемо знати на памет све монологе Лира или Ивана, која вајда ако се кроз студију не чује да неко на Шекспиру и Достојевском свира, него их само коментира.

Г. Прохаска чини у овој својој студији један нов и страшан утисак: да је литерарно равнодушан. Он узме Розанова, узме Шестова, узме Мерешковског, узме 'Бјељинског, узме,

ž