Српски књижевни гласник

Песме за Ли. 585

„рдејег“

И моја је душа ведра и насмејана, као сунце кад се помоли

иза снежног врха планине

и у дну долине угледа трешњу у ружичастом цвету,

па затрепери

и проспе злато своје

и кличе:

„Пролеће,

ево мене!“ —

Ти ниси мртав накит, Ли,

па да те држим под кључем.

IJ. НОТУРНО.

Из црне воде диже се месец као жута плоча.

А за мном куће дремљу. Још овде онде само

трепери по која светлост.

Ја бацам мрежу

и чекам.

На пучини нечујно

таласи светлуцају

као краљушти на леђима рибе. Ја не мислим ништа. | Саме руке хватају уже

и вуку.

Све ћути.

Мој дух лебди над тобом, Ли,

као месец који бди

док земља спава.

ЈУ. ПАСИОНАТА.

Тромо падају млаке капље из меког облака; а бледи сунчев зрак