Српски књижевни гласник

586

Српски Књижевни Гласник.

радосно јавља

да ће небо да заблиста. Земља мирише,

црна и преорана,

и страсна

као после прве љубавне ноћи... Бацио сам семе

у утробу, плода жељну, О Ли, Ли,

да бубри и клија

и сазри као жуто злато.

У. ДАНИ.

У мојој је души освануо празник. Дани пролазе мирно и свечано, као свештеници у беломе руву. Бадем је прецветао,

а моје су жеље усахнуле.

Кад падне ноћ,

ти лежеш и заспиш спокојно, Ли,

а ја те љубим погледом

и моја срећа нема сна.

Тако сати пролазе.

А кад на небу звезде бледе,

ја се тихо искрадам из куће. Зове ме.

Зове као мајка дете своје.

И ја идем,

раширених руку,

до на крај стрме обале,

у сусрет новом дану.

И стајем пред сунце,

које се светло рађа из плавога мора, и гледам озарен.

Сузе теку,

ни сам не знам зашто,

а ја падам на колена

А ера И AMA ALA kat x A MM 0 AO M би у ве ТУ A: O А дин WA: Or

(У

а