Српски књижевни гласник

Песме за Ли. 587

и целивам земљу свету, као дете мајку своју. У мојој је души освануо празник.

УТ. МАРШ.

Богат сам, Ли,

тако сам богат да понекад срце хоће да ми препукне

од среће.

Видиш,

када се са мора кући враћам, са. мрежом у руци,

бос и

ногавица до колена подврнутих, па кроз сутон журно корачам, тада мисли моје трче

као керови преда ме,

тебе да поздраве.

А душа ми збори речи, мирисне као цвет и

чедне као бисер у дубокој шкољки. Али мисли моје

не слушају песму њену.

Оне су већ стигле теби

и чувају верно стражу,

докле ти на мене чекаш, босог и сиротог,

који сем једне мреже

ништа своје нема.

И песме се моје немо,

као тице залутале,

разлетају у ноћ црну.

Као раскошан племић тако,

ја расипам благо своје смешкајући се, о Ли, смешкајући се,

о Ли.