Српски књижевни гласник

699 Српски Књижевни Гласник.

у једној лепој, здравој фигури младића у покрету, с увијеним торзом и забаченим обема рукама с једне стране иза главе. Ово је песма ведрине, снаге и мушке лепоте отпевана најлепшим, мајсторским скулпторским језиком. Росандић нас подсећа на мајсторске ренесансе. Он је класичар леп и модеран. Поршре Ивке Лукинић је првокласно дело своје врсте. Ми се не сећамо да смо скоро видели што овако присно простудирано, с онолико уметничког укуса дато. Ток витких форама од врата преко груди, леђа и половине, мало увијене, па на ниже, на овој седећој фигури, изазива нам директно музичке успомене. Руке и шаке, које скулптори радо избегавају, тако су хармонично изведене из тела и прилагођене му, толико су изразите и тако лако дате да то представља праву бравуру знања и укуса. Росандић у истини стално · напредује и бива све бољи. Он се налази у пуном стварачком напону.

Петар Палавичини је, поред неколико дивних мањих .

радова које је донео из Прага и које је већ излагао, донео Поршре Расшка Пешровића, пун најчистијих и најфинијих слулпторских квалитета, и Дон Кихоша, који нам се, услед. претеране апстрактности формалног схватања знатно мање свиди. Поршре Р. Пешровића је и као верност и окарактерисаност портретисанога и као врло укусна формална обрада, једна скулпторална драгоценост. Палавичини је очевидно на путу ка апстрактнијем схватању скулптуре. Интересантно је докле ће он отићи овим путем. Ми верујемо, познавајући га, да ће умети искористити слободу, коју је извојевао свакако по цену извесних жртава, и да неће ослобођавајући се природе пасти у ропство апстракцији. Ово би свакако била рђава замена. Фрањо Кршинић је скулптор младалачке свежине и гипкости, и неке атичке радости прожете лаком чулношћу. Он свој посао ради зналачки и надахнуто, у исти мах, држећи се у главном природе. /Луберша, Пролеће, Песма, Рибар радови су који најављују врло озбиљног уметника. — Иво Кердић је изложио један одличан портре схваћен натуралистички и роденовски, снажно и темпераментно, и низ других и ситнијих радова, датих даровито и неговано. — Јосип Туркаљ са својом Плесачицом и Рањеником приказао нам се као осећајан и озбиљан уметник.

Од старијих по схватању, и ако још врло млад Драгомир Арамбашић изложио је једну Фоншану, зналачки компоновану и изведену, али потпуно академски схваћену. /Торшре: дешеша је израђен с пуно љубави и доста скулпторално, док је Поршре мајке дат с много натуралистичке верности. Сима Роксандић је дао неколико радова на којима се огледа сигурна рука и знање одличног академичара. — Роберт Франгеш је академичар вишег стила. Његови многи радови показују да је за њега вајање ведра игра. Он је мајстор првога реда. Али његово схватање скулптуре, више техничко и лите-

и