Српски књижевни гласник

626 Српски Књижевни Гласник.

прстом на позорницу: — Ессе ћото ! Доста је споменути начин и израз којим је изнесен Кристијан. Он скоро да изгледа и гледаоцу искрен. Његов цинизам није никад маркиран средствима која буде у гледаоцу гађење (као што би то сваки драматички виртуоз учинио), него он игра своју улогу поштењака и друга све до свршетка, па и онда кад га већ стиже Немезис, за коју ни он не појми да ју је заслужио. Као болни лајтмотив повлачи се Ахасверова појава кроз драму и не даје гледаоцу ни часа да посумња у правичност удеса, успркос крви и страхоте који пуне све чинове. Зато се није нигдје чуо ни један поклик у гледалишту који би одјекнуо као протест против неправди. (Овдје је пјесник остао побједником над идеологом — или, ако хоћете, над пророком.

+ 62 +

Још су два велика момента која одају снагу Крлежине умјетничке индивидуалности. Прво: његова суверена сигурност у свему што се тиче психе гомила; друго: његов рафинирани начин којим он мотиве најреалнијега живота пренаша у симболику и визионарност, не вријеђајући ни најмање логички развој догађаја и не изазивајући отпор у нашем осјећању. Крлежа је управо мајстор у постављању маса. Он чује сваки поједини глас у њима и свако поједино срце. Као што у једној гомили људи свак живи својим животом, тако и у Крлежиној сцени, у којој треба да судјелује мноштво, осјећате да нико није узалуд на позорници, да кретње и осјећаји појединаца стварају онај немирни, големи талас на којему се хрли судбини у сусрет. Особито му је то успјело у трећем чину, гдје не разабиреш само удар чекића, шкрипу турпије и сјеку брадве, него и очајни куцај крви, и изнемогли хропот душе, и тешки вапај'боли. А визионарна страна у другој половици другога чина, гдје напушташ најопипљивији реализам да се пренесеш у један свијет који умиче твојим чулима, али се отвара читавој твојој души — доказ је једне умјетничке индивидуалите која запањује. То је и разлог зашто је Голгоша произвела онако дубок дојам на гледаоце, успркос неких дуљина и опетовања, успркос једног неразмјера у дијеловима, и каткад сувишних, преобичних, бачених реченица и израза.

2

Представа Голгоше била је управо узорна: нешто давно невиђено у нашем театру, о израђена до скруполозности. Д-р Бранко Гавела, који је водио режију, једним махом оправдао је све наде које смо у њ постављали. Он је био овђе више но обичан интерпретатор пјесника: он је дао покрет свим оним масама и турио их необично снажним еланом у живот. Створио је штимунге, удесио групе и направио