Српски књижевни гласник

OZ. ИЕ Српски Књижевни Гласник.

беска, свака линија, ма“ и најмање дужине, — од вредности, онако како је то у стилу концертног певања. Само су концертни певачи и уметници певачи, с претпоставком, разуме се, да имају уметничке школе и темперемента артисте. Јер само концертни певачи пониру у сваки детаљ партитуре коју изводе, и, понирући тако у дело, допиру до његовог дна, у његове најдубље, најмистичније дубине, до њ':говог извора.

Велики драмски певачи су уметници само онда када су способни и са концертног подиума да делују на нашу душу. Али не да делују „каботенским“, гестикулисаним начином интерпретовања оперских арија и сцена, од којих врло мали број има смисла кад се ишчупа са музичко-драмске сцене и пренесе на подиум концерта; већ да се дојме наше душе изводећи дела намењена концертном полиуму, и изводећи их у стилу, изразито али отмено, без позе и излишног физичког геста, али са најутанчанијим осећајним гестовима душе.

Г-ђа Ада Пољакова је таква уметница. Савршена у интерпретацији музичко-драмских партија, она је савршена и као цизелатор миниатура на подиуму концертне дворане. Јер је, пре свега и изнад свега, уметница од земперамента и интуиције, и јер је уметница од артистичке и техничке културе.

Њен програм који смо чули у „Манежу“, доказ је њених префињених стилистичких осећања. А интерпретација тога програма показала је да је Г-ђа Пољакова сгвладала све пробл:ме технике и да ствара, интуитивно, интерпретујући дела која су креатори створили. Она креира у тренутку рекреације; и стога је уметница.

Чимароза, Перголезе, Мартини, стилисте талијанске школе опера буфа или Ђђеј-сапјо манира; Шуман, интимни песник малих облика, чију је песму Пе ропћем ја Г-ђа Пољакова интерпретовала са најоригиналнијим акпентима, трагично резигнираним ; Дебиси, флуидно-страсни Французкоме су сунце југа и расни атавизам запалили крв да би створио дела од волуптиозне лепоте (Мандолина), бизарна, нопосредна; па Словени: Гречанинов, Балакирев, Чајковски, и нарочито гениални Мусоргски, добили су интерпрета који је суверено изнео све оно што су они унели у своја дела. А тумачење циклуса У дечјој соби од Мусоргског било је савршенство префињене културе гласа, дикције и моделисања облика, као и Хопак, натуралистички јак и изразито оригиналан, од истог аутора. |

Г-ђа Пољакова је завршила свој концерт двема песмама наше, српске музичке лит ратуре: мојом кратком музикалном сузом Звона, композицијом у којој сам, на бази дескрипције звона са усамљене црквице на сеоском гробљу, развио једну болну мелодију, једн крик, покушавајући да дам израза болу за једним малим бићем које никада нисам познао; и Пушчи ме, обрада народне мелодије „из пера Г. Коњовића. Г-ђа