Српски књижевни гласник

СЕ реке n a e / , # 5 ЖАО

60 Српски Књижевни Гласник. |

ђих кожа није био до сада забрањен, али их је немогућно било извозити, јер је царина врло велика (10 динара од 1 кгр.). Такав ће случај сад бити код пшенице, на коју је ударено 150 динара царине од 100 кгр., и код масти, где је царина 25 динара од килограма.

Питање се поставља: да ли је оправдано било скакање цена на житном тржишту приписивати извозу Као што је познато, непосредно после жетве, почетком јула, цена пшенице била је око 300 динара, па се постепено пела, тако да је крајем месеца достигла висину од 500 динара за 100 килограма. Узроци овоме били су пре психолошки, него економски. Довоз пшенице на тржишта био је мали, суша није никако престајала, те су изгледи на бербу кукуруза били све слабији. Под таквим приликама јављали су се млинари као' највећи купци пшенице, јер су им стокови били испражњени.

Куповина ради извоза у иностранство није се ни могла предузети, јер је у то време светски паритет износио око 400: динара по 100 кгр. Не узимајући у обзир извозну царину, која је од 30 подигнута на 50 динара, — док није дошло најновије решење од 150 динара — и подвозне трошкове, цена пшенице код нас у земљи била је скупља него што се америчка пшеница нудила у Европи.

Кад, дакле, извоз није био могућан под таквим околностима, и кад је очигледно да цена храни није скочила због тога што се тражња повећала ради извоза, онда је требало детаљно испитати остале узроке. Да ли је, на пример, жетва у толикој мери подбацила да постоји озбиљна опасност од глади7 На свима министарским конференцијама које су се држале поводом питања о забрани извоза хране, представник Министарства Пољопривреде стално је изјављивао да је овогодишњи принос пшенице бољи него 1921. Детаљни подаци о жетви нису познати, али кад се узме у обзир да до јуна месеца није било суше, онда се може претпоставити да пшеница није ни страдала, и да је сва зебња настала отуда што је кукуруз главна храна нашег сељака — јако подбацио. У осталом, ни то се не може тачно знати, јер берба кукуруза још није ни почела, а последње кише могле су, у неким крајевима, имати и благотворног дејства.

Из свега тога јасно је да је било и прерано и претерано приступати забрани извоза. Овој мери, коју треба предузимати само у крајњем случају, и сувише се често и лако код нас прибегава. Да оставимо на страну што такве трзавице имају рђавог утицаја на стање нашег динара, оне баш користе спекулантима, против којих је забрана извоза била и покренута. Јер, као по правилу, код нас ниједан режим спољне трговине (било да се односи на увоз, било на извоз) не траје више од неколико месеци. Кад се, рецимо, у фебруару 1923 године, а можда и раније, утврди да имамо довољно хране до нове жетве, онда