Српски књижевни гласник

ф Ја :

EKOHOMCKH Преглед. 61

ће извесно понова бити извоз хране омогућен смањивањем извозне царине. И тада ће почети да извозе баш они који су користили последњу забрану и покуповали жито по јевтинијој цени.

Зар није било боље да се поступи онако као што су учиниле наше суседне земље: Румунија, Маџарска и Бугарска Оне су најпре издвојиле потребну количину за исхрану становништва (рачунајући пола килограма хлеба с главе на

главу), затим су резервисале за идућу сетву довољно хране

за семе, према просторији која има да се засеје, и онај остатак је пуштен да се извезе. То је слично систему континген-

"тирања, који смо и ми раније имали.

Бугарска још обавезује извознике да десети део хране, спремљене за извоз, уступају држави по једној напред утврђеној цени ради исхране радника и чиновника. На тај се начин спречава и претерано поскупљивање хлеба. Нешто слично постоји у Мађарској и Румунији.

Зашто се и у нашој држави не би рационирала потрошња, кад су то учиниле и суседне земљорадничке земље ? Позната је ствар да Чехословачка, и ако велики произвођач шећера, своју потрошњу ограничава на минимум, само да би што више извезла у иностранство.

Не треба, само, у тежњи за заштитом домаће индустрије отићи толико далеко да се наше млинарство стави у изузетан положај и да његови производи могу под повољнијим условима ићи у иностранство, него жито. Тиме се не би ништа учинило ни у борби против скупоће, као што се првобитно мислило доношењем прохибитивних царина на извоз жита.

"Код нас ни сами извозници нису противни, у оваквим приликама, мешању државе и разним ограничењима. Они само желе чисту ситуацију: да се унапред, пре почетка сезоне, тачно одреди какав ће поступак бити. Али ништа горе не ремети трговинске односе и не ствара забуне него та неизвесност и доношење привремених мера.

Ради карактеристике односа који владају између представника извозне трговине и владе; да напоменемо овде да су извозници пре месец дана тражили да се на суве шљиве удари што већа царина. Предлагано је око 5000 динара по вагону (пола динара од килограма). То је била прилика да се земљорадник посредно пореже и да на тај начин држава дође до 25 милиона динара прихода. Министарство Финансија је задржало ниски став од 600 динара по вагону, јер изгледа да није'хтело да се замери произвођачима. У Бугарској, међутим, где је на управи једна влада из сељачке партије, имало се храбрости да се таксира пшеница и да се откупљује од народа по једној цени која је далеко испод светског паритета!

Зато је врло незгодно кад се код нас при решавању оваквих проблема имају разни обзири и кад се нарочито пази на популарност. Све друштвене класе морају да покажу више