Српски књижевни гласник

72 Српски Књижевни Гласник.

Због свега овога д-р Шушкаловић је изашао из свога клуба, а остали из разних интереса остали су уз владу.

Д-р Шушкаловић је изнео за поправку стања у Јужној Србији неколико захтева; у њима су и слике стања у Јужној Србији и његова критика. Ти су захтеви: а) примењивати стварно Устав и законе, али не партијски; 6) осигурати личну и имовну“ безбедност реорганизацијом државне службе и решетањем чиновника; в) ништа не предузимати без припита народа у Јужној Србији; г) брзо и рационално решавање аграрног питања; д) повећати производњу дувана и опијума регулишући продају путем бандерола; е) ослободити трошарине производњу пиринџа; ђ) амнестирати наше грађане који се налазе ван земље; ж) укинути кулук, и 3) градити путеве.

Један део београдске штампе правио је за свој рачун једну анкету о стању у Јужној Србији. Та анкета је у главноме утврдила да оно није добро. Из дебате о буџету у Народној Скупштини излази то исто, и ако су се неки владини посланици трудили да га друкчије прикажу. Званични извештаји, поред све тежње да умире јавно мњење у земљи о приликама у Јужној Србији, утврђују зло стање. Министар Иностраних Дела је пред Скупштином званично потврдио да тамо постоји разграната акција бугарских чета и да су оне главни узрок рђавим приликама тамошњим. Праву потврду излагањима д-р Шушкаловића је дало суђење домаћим јатацима . бугарских чета. Суђени за јатаковање, наши држављани (око сто и педесет на броју) морали су порицати пред судом У Скопљу сваку везу са њима. Знајући да је наша власт немоћна била да их штити од терорисања бугарских чета, они нису смели да признаду своје невољно јатаковање. Суд их је осудио; ова осуда је у ствари била осуда наше управе у Јужној Србији. Да је она била како ваља, до оваквога суђења не би могло доћи.

Прилике и стање у Јужној Србији, то је несумњиво, нису добри. И за то смо криви ми у Београду, и нико више. Народ у Јужној Србији је добар, у томе се сви слажу; он је запамтио и турску и бугарску и нашу управу. Његова осећања могла су бити до 1918 свакојака; од тада, народ тамошњи не тражи друго него мир, личну и имовну безбедност, поштену управу, па да се приљуби уз ову државу. То није много; а то је минимум што један грађанин у свакој држави мора имати. То се може дати; за то великих жртава не треба. И то треба што пре дати, јер се не сме тубити из очију да је Јужна Србија кључ за наше унутарње сређивање, за решење Балканскога проблема, за решење Источнога Питања. Taj

кључ мора остати у нашим рукама. ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ.