Српски народ

СОЦИОЛОГИЈА КОМУНИСТИНКОГ ФЕНОМЕНА КОД НАС

Иошарина плаКена у готову

РПСКИ

мш НЕЛЕ7БНИ ЛИСТ Београд, 19 јуни 1943 5р. 23. Год. II. ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

Као што је у научно] медицини за успешну борбу противу појединих болести битно утврдити узроке, пронаћи бакциле, који изазивају те болести, тако је и за лечење оболелих социјалних организама важно употребити исте методе, да би се пронашао лек, односно лечење болести, које се појављују код н>их. Код нас, откако за мало бољшевичка болест није донела смрт нашем националном организму, много се писало о тој зарази и дата су разна објашњења, која у извесној мери осветљавају ову појаву. Међутим, и поред свега обиља објашњења и тумачења, ниЈе се ушло дубље у утврђивању узрока због којих је један део нашег друштва подлегао овој зарази. Није са социолошко-психолошким методама покушало да утврде узроци овога зла, чији би резултати имали објективно-научни карактер и помоћу којих би се најбоље могла тражити и пронаки сретства за њено сузбијање. Данас после две године од црвеног оргијања довољно лролатили и искусилм да можемо осветлити и објаснити како је могло доћи да они* страхотних догађаја, због којих је мапо требало да изгубимо главу и да се унесрећимо за увек. Код нас није доваљно подвученз негативна улога, коју су у нашем културном и интелектуалном развоју одиграли наши полу-интелигенти, наша такозвана »интелигенција«. То је била наша т. зв. »интелектуална елита«, састављена од интелектуалних скоројевића, псеудоинтелектуалаца, формираних на брзу руку, подржава]уКи и прихватајући без критичког духа узоре и идеје са Запада. То су били у ствари »букварци«, по речима једнога социјалног мислиоца, претенциозни полу-интелигенти, недорасли да схвате прави научни дух, лишени сваког критичког смисла да разликују здраво од болесног у једном друштву у декаденцији. Са комплексом инфериорности према воликима, они су само знали ничке да се клањају пред идеологијама и доктринама на гласу, прихватајући их без разлике као последњу реч науке или уметности. То је све било последица нашег петвековног отсуства у изграђивању европске културе, када смо били отргнути из европске заједнице и када смо доживели посебан историски удес. Мада живећи на европском тлу, ми смо били упућени на сами себе. За пет стотина година био је прекинут нормалан развој српског на"»ал* чаО* европског народа и он

је у томе дугом раздобљу створио своју самониклу народну културу и духовни живот, независно од развоја европске мисли и културе. То је била наша снага да се очувамо и одржимо као народ и ми смо учинили првородни грех кад смо хтели да је напустимо. Са обнављањем нашег националног и државног живота почетком прошлог века, ми смо журно хтели што пре да сз укопчамо понова у велику европску традицију и европски живот, не водећи ни мало рачуна о потребама нашег природног развијања и о особинама нашег народног духа. Код свију преовлађивала је грозничава журба, како се онда говорило и писало да »што пре надокнадимо пропуштено време и станемо у ред осталих европских народа«. Мислило се и веровало св да свв што постоји на Западу, установе и идеје, јесу најбоље и да нама остаје да их без избора прихватамо и преносимо у нашу земљу, Упрошћено схватање у праволиниски прогрес, напредак, владало је код већине наших тадањих интелектуалаца, који су без размишљања прихватили филозофију XVIII века са њеном вером у прогрес човечанства. Он.о што је модерно, савремено, оно што је најновије у идејној и политичкој области сматрало се увек као најбоље, које треба прихватити и применити. Није се водило рачуна да и у развитку европског друштва и културе има периода величине, као и доба опадања и дегенерације. Зато у тим одлучним дани-

ма за обнављање нашег културног и интелектуалног живота, као и политичког требало је застати пред наслеђем Европе, пред такозваним њеним тековинама и са критичким смислом и са осећањем за потребе народног живота извршити избор и примити само оно што је позитивно и конструктивно, а одбацити оно што је негативно, анархично и рушилачко. Када смо пре сто година понова дошли у додир са Западом и када су наши први питомци стигли у његове културне центре, тада су тамо преовлађивале нове, слободњачке идеје, које су јавно и тајно шириле масонске ложе. Нове либералистичке и демократске идеје претстављене су као научне истине, а наука је тада као какав нови идол требало да замени веру, која је приказана као страшило. Без везе са традицијом е».јзадсне мислм у к*еном постепеном раззоју, одгурнувши као просзчко и заостало све што су понели са собом у сељачкој шареници из свога завичаја, наши људи били су опсењеки овим новим идејама. Знали су само за њих, а нису се трудили да разумеју континуитет у развоју европске културе и њених основа. Одбацивши традиционалну веру и морал својих предака, они су се само клањали ономе што се протурало под видом научне истине. Мало је њих успело да уђе у дух праве науке и мало њих умело да се служи правим научним методама у тражењу истине. Тако је у знаку прогреса и науке наша земља, до јуче патријар-

хална са задружно-економско-социјалном организацијом, без икаквог прелаза постала предмет демократског експериментисања. Државу и цео политички живот требало је удесити према парламентарно-демократском моделу са Запада. Услед тога наглог и неприпремљенога прелажења из задружне патријархалности у парламентарно-демократски режим наша земља имала је да издржи читав век трзавица и узалудног трошења снаге у међусобном трвењу. Знамо сви шта је тај експерименат донео и како се такозвана демократија код нас извргла у партиску загриженост, изигравање већине и једну гломазну бирократску државу. Код наших људи, који су морали прескакати етапе у интелектуалном развијању, култ науке, који је требало да замени веру, оставио је врло дубок и трајан утисак. Не познзвајући европску традицију у целости, са својим свежим и неоптерећеним мозговима, они су без критицизма прихватили све што је ново и што се крстило науком. Док су на Западу традиционалне снаге кочиле ширење нових идеја, код наших људи, који су се одрекли своје народне прошлости, оне су налазиле на погоднији терен и бујно су расле на њему, Тако се десило да се један велики део наших полу-интелигената лако и несмотрено ухватио и на марксистичке догме. Маркс је показао сву своју јеврејску лукавост и вештину када је своје претпоставке о развоју друштва прогласио као научне истине. Свету, који је тада веровао у науку,

Српска државна стража, носилац реда и мира у земљи, маршира пред званичним претставницима на својој слави (Снимак Државне пропаганде)

то је било доста да прихвати к>егову рушилачку доктрину као тобоже последњу реч науке о социјалној области. Међутим ни један прави научник, формиран у правом научном духу, који је знао шта је наука и шта су научни методи, није могао прихватити Марксово учење. И уколико је време одмицало од појаве »Комунистичког манифеста« и »Капитала«, које су економски и социјални развој савременог друштва тачку по тачку демантовали, све је јасније бивало колико су његове теорије без научне подлоге и како су инспирисане сасвим другим побудама. Наравно да су се наши псеудо-интелектуалци још лакше ухватили на маркснстички лепак, јер су још више били лишени научног и критичког смисла, а знапи су само да се поводе и да прихватају све оно што се пажно издавало зг науку. Они нису схватали да чак и у екзактним наукама, у астрономнјм, у физици или хемији, нема апсолутних истина, него да постоје само претпоставке, које сбјашњавају извесан скуп појава, док испитивања и проналасци не даду нова објашњења. Они не разумеју да је прави научни дух у суштини једно вечито исправљање и допуњавање знања, проширујући на тај начин оквире нашега сазнања. Научни дух стално процењује своју историску прошлост, осуђујући је и одбацујући је. Његова суштина је свест о његовим историским погрешкама. По научном духу истина то је историска исправка једне заблуде и сав интелектуални живот науке има свој диалектички смисао у том диференцијалу сазнања на граници непознатог. Кад је то права наука, каква је безумност прогласити произвољне теорије једнога Маркса непроменљивим научним истинама, према којима треба уредити свет. Наши »букварци«, немо^ни да схвате прави научни дух, а са фетиштичким страхопоштовањем за науку, као сви сирови примитивци пред вратима културе, лако су упадали у замку вештог јеврејина, који је потребу уништења европске културе и светску револуцију доказивао као какав математички аксиом. И није случајно постоЈао у Србнји »ужички социјалнзам«, као што није била случајна ни »ужичка република«, која се морала појавити баш у најсировијем и најзабитијем крају наше земље. (Наставак на 3-ћој страни)