Српски народ

Пинтарина плаКена у готову

РПСКИ

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ МРТВА...

НЕЛЕЉНИ ЛИСТ Београд, 10 јули 1943 пр. 26. Год. П. ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

Југославију није измислио српски народ, који је у својим народним песмама певао само о српском имену и српском јунаштву. Југославију није хтео српски народ, који се вековима борио само за српски „крст часни и слободу златну". Други су имали интереса да се Југославија створи. А сада ето дошао је дан да су се и њени творци одрекли, свога дела. Она више није потребна ни њима ни Енглеској уији је она била жандарм на Балкану. Сада се у енглеским империјалистичким рачунима по1 јавила друга потреба за новом Централном Европом која би њом имала да служп у будућности. Југославију су измислили „мајстори са мора", као што су нвкада били измислили Илирију. 'Алн тада, када се вештачким и'лирским именом хтело да збрише српско, које се са чашћу било пронело кроз целу Европу, устали су највиши претставници Срба и атавили свој вето. Вук је бацио крилатицу „Срби сви и свуда", Светозар Милетић је 1846 говорио: „Ми имамо своје народно име које никоме не натурамо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби". Лукијан Мушицки је огорчен испевао тада оду, која је постала програмом свих Срба: „О, име рода. Неће те срећни син Изневерити. Светиња с' Народу ,Ти Српском. Свештеник .је сваки Сербљин при свештеном огњу твоме", Када су други због својих ра-

чуна, а против Срба, почели да стварају Југославију, заморен дугим борбама српски народ је пао у замку и узалудно је само још стари државник Никола Пашић бранио српско име и српску државу.. Једино су као носталгична опомена остале да звоне у сећањима његове речи: „Србија, наша Србија још уквек постоји". Данас од Југославије беже и „мајстори са мора", јер су постигли оно што су хтели: увукли су српски народ у њу, искористили га, издали га н упропастнли. И зато би било смешно, да није по све жалосно и трагично, када се мећу нама наћу и такве мудре главе, које о Југославији још и данас сањају. Сигурно да је смешно када ми који нисмо хтели Југославију, који смо због ње смртно настра дали, једино ми је бранимо и богорадимо да се опет наћемо на купу са „браћом" која нас неће. Мећутим Југославија је мртва. Нико је не повампири. Њу је време прегазило. Око њеног мртџачког одра, <тамо у Лондону, покупили су се њени последњи остатци и ридају тражећи лека како би је повампирили. Крај њене мртвачке постеље је нова југословенска влада са старим шареним друштвом и још одозго са два министра војна. Истина Ситон Ва т сон у МАНЧЕСТЕР ГВАРДИЈАНУ одриче јој југословенство и не признаје је уопште. Шубашић из Америке грми и не само да је не признаје но је анатемише.

Ето, тдко наши назови политичари лутају по магли стварајући опет државу без припита народа, ни свог ни Оних других, које увлаче у тако луду комбинацију. Ми Срби имали смо задовољно од Југославије. Не само да нећецо, овако жртвовани од ортака у њу, него нећемо уопште да чујемо за њу, за ту перфидну комбинацију коју је време прегазило и које у Новој Европи неће ни бити. Зашто српски народ неће више Југославију? Зато што је српски народ имао своје часно и св»тло име које му је у Југославији угушено и упрљано. Зато што је српски народ имао своје стегове славе и победа, које је заменио другима, под којима је познао само срамоту, расуло, пораз и уништење. Зато што је српски народ био народ чојства и јунаштва, док су у Југославији, они који су је измислили, покушали да га претворе у народ никоговића. Зато што је српски народ држао изнад свега своју задату реч, а њу су му у Југославији згазили и њега вероломником учинили. Зато што је најзад српски народ имао своју велику народну кућу, вековном тешком борбом стечену, а ко[а му је у Југославији раскућена. Зато трошити узалудно народну снагу око непостојеће Југославије, значи не само млатигги празну сламу, већ директно

радити против интереса свога властитог народа. Оне наше јуноше у Лондону које су се окућиле око њеног мртвачког одра и које р$де попут народне песме „Јанко брани мртвог Владислава, што га брани кад га не одбрани", распрштаће време у колико их са неким енглеским авионом не сруче у море и не подаве као пацове. Југославија не може васкрснути, јер је неће ни њени творци, ни њени народи па ни ново време ни Нова Европа. Са Југославијом је отишла у недођин и „југословенска војска у отацбини". И они преварени, ђерне слуге лоших господара, свршили су. Једино спасење и опроштај могу добити ако се врате Мајци Србији као покајници и заблудели њени синови, који су јој толико несрећа и ја-% да задали својом службом туђину. Јер доиста једна тешка тра-

гика лежи у кобној чињеници да су они, залуђени и заведени, који су мислили да служе својој земљи и своме народу у ствари били баш његови највећи крвници. Само полштички слепци не виде ново време и истину. Југославија је мртва и неће се више повратити. Разлаз или уништење оног шареног друштва што се назива југословенском владом у Лондону, неминован је, сигуран и уследиће ускоро, то намеће ново доба и то најзад доноси Нова Европа. Оно што се данас одиграва у Лондону провидна је игра и показује само једно: Југославија је мртва. Али зато ми можемо, као некада Доситеј Обрадовић, из пуног и ако окрвављеног сриа да узвикнемо: „Сербија је наша избављена", јер њену судбину држимо ми у својим рукама. М. Ђ. Н.

ФАЛСИФИКОВАНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Бог је благословио овогодишњу жетву

У%М ; 1 Ш ШЏШ : . ■ Спрема се нов хлеб за ерпски народ (Снимак Државне пропаганде)

Бабини су то јунаци, они који су отишли у шуме да се тобоже боре за »ослобођење« српског народа и да спасавају његову част. То су они, који нису побегли априла месеца 1941 године, зато што није било толико авиона или других превозних сретстава за све оне, који су имали само једну помисао, да спасу своје главе, остављају+>и свој народ на цедилу усред несреће, у коју су га они увалили. Место да пођу у заробљеништво, као други часни и исправни синови свога народа или да се врате на своја места и својим пословима, бојећи се неизвесности, у страху да им се не деси штогод, они су се сакривали по шумама. А да би свој кукаг вичлук маскирали, они су предузимали некакве »акције« и спроводили некаквв »организације«. Поред тога правили су савезе са »партизанима« и оваквим својим непромишљеним и лудачким поступцима изазвали су безброј несре^а српском народу, који је невин плаћао цех њихове лудости. Међутим, право јунаштво, истинска храброст била је остати на своме месту, не бежати ни преко границе, ни у шуме ван удара санкција и последица, које неминовно проистичу из једног изгубљеног рата. Оно што је урадила огромна ве-Цина српског народа, то је био закон за све. Они, који

су из било каквих разлога пошли другим путевима, самим тим ставили су се ван закона националнога спаса. Не може једна стотина бегунаца преко границе, зачислених на туђим јаслима, нити једна шака »шумских« бегунаца да наме^у своју вољу целом једном народу и да одлучују његовом судбином. Можда је било тренутака забуне, али данас српскм нзрод у својој огромнсј већини схвата да су декламмрања и парадирања »шумских« једсн фалсификовани, лажни национализам, који треба рззлмковати од правога родољубаз. »Шумски« национализам и јучо и данас изазива крв, грађанскм рат и самоуништење. Право српско родољубље значи пре свега и изнад свега брига за биолошки опстанак српског народа и за обезбеђење његовог националног индивидуалитета у оквиру европског простора. Патриотизам једног малог народа у данашњим приликама и под данашњим околностима значи разумети стварност данашњице у вртлогу џиновских збивања, усред кога могу нестати мали, ако покушају да иду уз матицу. (Наставак на 3-ћој Страни)