Српски народ

СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ

"итомТ 1Успонена на Милоша Војновића

МУЧЕНИКА Познати наш државник и велики српски родољуб др М. Спалајковић објавио је у „Новом времену" чланак „Два војника", из кога преносимо ове редове по свећене добровољцима: »...Историја је наука, а мит |е вера, мит јс жива сипв. Идеали истине, превде, човечности, евеколико преживљавање српског нарпда у прошлости, све је то уобличено у народном миту, као да је урезано златним словима на гранхтно) етени која вековима обележава пут већ одавно изумрлих поколења као и поколен«а чијом се крвљу непрестано кваси свака груда српеке земл,е. Тим еу путеч увек ишли српски хероји и мученици. Тим истим путем данас иду млади српеки добровољци. Међу њима нема ни очајника, ни песимиста, ни не> вериика, Српски мит ј е њихово оживљено »вјерују«, њихово ду ховно оружје, њихов победнички стег. У току двогодишње борбе про тив народних гробара, они еу иајтежи део пута прешли. Њих је ето двадесет младих српсиих Шпартанаца прву бразду заорапо, а з» њима придолазе на хиљаде док се и ова њива не изоре. Да њих није било, да њих нема, одроди би нашу земл,у разорили и у гробље претворипи, Али светли пламен српске елавне прашлости, запечаћене Светоеавеким и Косовеким митом, поново је заблистао и српеки народ од смрти спасао. Генерал Неди* ее може дичити евојим поносним синовима добровољачког корпуса, Они су најмлађи живи доказ да Србин неће, не може и не сме живети нечасно, кукавно м издајнички. Они су законити наследници расни потомци — Душана еилног и Цар-Лазара смиреног, Карађорђа и Синђелиђа, Кнеза Милоша и Танаека Рајића. Задојени неразводњеним млеком српске мајке, они су још од малена сазнапи да је жирот врело филозофиј«, а не филозофија врело живота. Празна и '">плоднл уобразмјм универзитетских магистара уздиздла је г 'тчзрлл^ццоЈ еволуцији изнад идеје о Богу Творцу и срозавала иародн" верскм идевлнзам "^од паг>ти?анеког борбеног атеизма. Таква $илозофија није могла прионути за племенмту душу младих српских добровољаца. Здрава и свежа српска ОА/дадшна одг**« то трупо учење као лажно плодове јалових софиста и кужне идеале досто|не еамо оних »шумских« дегенерика којима је коса веК нроз мозак проклијала. Та препорођена омладина не тражи Бога тамо где га не може наћн, Она га тражи и шлази у вели чанственим творевинама народ нога духа, у народним песмама и пословицама — тим живим пружинама народнога мита. Она отхрива живога Бога и чује ње гове вечне истине...« М, СПАЛАЈКОБИЋ

Тужно шуми бучна Дрина, а њен шум пара душе као плач уцвед>ене мајке. Тужна је њена историја коју вековима прича каменим клисурама. Било је пролеће. Небо је плакало као да сажаљева невине жртве, а његов се је плач спајао са уздасима стараца, ридањем мајки и циком деце. У ноћној тами, тамо у врбљаку, промичу сени. Укочена погледа и немих усана глелају ка источној обали. И на другој страни је све будно. Сиве српске униформе измешале су се с поцепаним сеоским оделом. То су српски добровољЦи бившег 10 добровољачког одреда са својим храбрим командантом Милошем Војновићем. Где су патње џ страдањз, где се вапије за помоћ, ту су они као и увек да се жртвују и помогну, уздигну и охрабре. Најбољи их води. Заиста је ретко ко разумео патц-У и страдања оних, које немилосрдна судбина баци на голе хриди рачанског среза, као што је то разумео Милош Бојновић. Ал он није био један од оних који сажаљевају и плачу над судбинрм страдалника, него активни бораи који прискаче у помоћ. Безброј ноћи прорео је рн, радећи џџ с^ањи патње страдзлника. Кадгод се сетим рног кобног пролећа, преда мном искрсне лик Милоша Војновића. Кзо да сада гледам његов лик и читам бол његове душе, када пред нас дврјицу ступи жен? с дететом на руци и ослови га: „Господине Војнови^у, наш^а сам ово дете на путу и доносим га Вама као нашем једином заштитнику. И оро пие^о бнло је поред њега". Невештом женсЈ (ом руком било је поред имена мајке, оца и детета, написађо и ово: „Како због болести и изнемоглости не могу виц!е да носим своје дете, остављам га овде, верујући да ће се наћи нека хрицзћанскд ду[па да га спасе". Чудно је како се тецгке успо» ^ене дубрко зарежу у душу и при сећању се нижу једна за другом у непрекидном низу. Мно.го их је болних н преболних. Кад би их све навео била би то дуга историја патњи нашега народа, али још једну морам навести. Био је хладан ветровит пролетњи дан. Пошао сам с њим у села Заовине и Секулиће да орг ганизујемо избегличхе логоре. Пели смо се лагано уз стрме падине Таре. Разговарали смо о тешким патњама које преживљу је наш народ. Са тугом је го ворио о томе, али из његовнх речи увек је зрачила вера да је наш народ способан да све патње претрпи и да себи изгради срећнију будућност, а усхићењем је говорио: „Узалуд мисле иепријатељи да ће уништити српски нзрол Захваљујући свеспим омладинцима, који добро-

вољно обукоше српску униформу и сврсташе се под српски барјак, Србија је спасена. Она је оспособљена да даиас прихвати своју браћу страдалнике, а сутра, ојачаиа својим исправним радом и нашавши свој прави пу\г, оспособиће се да пружи заштиту онима, који страдају.

Милош Војновик (Ф арх. В.о. С.Д.К.) Омладина воћена својим врџ1к>џџима, који наћоше још раније с$ој прави пут, буди се и чврсто стаје на своје ноге. [Јреваспитана у новом духу она ће бити гранитна стена ца којој ће се саградити нова Србцја снажна, јака и правична, Србија, Мајка српског народа, сарадница Европе и дос,тојан члан општечовечанске породиие. О ту транитну стену разбиће се све оне силе које желе њену пропаст". Попели смо се на Тару. Из-

м^ћу густог дрвећа милеле су људске прилике и вукле за собом сухе гране, а тамо даље свуда по шуми су се пушиле в.атре. Боса н презебла деца грејала су од зиме црвене ноге. Врло често поред ватре су се тресли болесници у грозници. Мајке су безумно зуриле у пламичак ватре не чујући више ни гласа детета које вапије за кором хлеба. Погледао сам друга Милоша. Грчевито су се стезали мишићи, болно је цвилила његова душа, али он је јуначки стегао срце не дајући видног бола. Требао му је и сада благи осмех којим ће улити веру у крај патњи и бољу будућност. И заиста његове благе речи и топли поглед делораху. Он их охрабри и упути у Секулиће и Заовине где их добровољци дочекаше и поделише с њима последње парче хлеба. А шта да кажем о његовој љубави за оне мале избегле сиротане. Није он био отац само она два своја синчића са којима се толико поносио, него отац неколико хиљада избегличке деце ГТо његовОм наређењу основао сам избеглички логор. Пре ко хиљаду деце оспособио је овај логОр за слање у унутраш њост Србије ,а у самом Смеде-

реву смештено је 500 малишана. Бдио је он над њима као мајка над болесним дететом. Понекад би сео мећу њих и разговарао с њима, а у оку би му заблистала суза. Био им је отац, а они њему драга деца. Мало је зиала о томе јавност. Није он о томе го« ворио, па чак није допуштао ни . да друто томе говоре. Али захвални народ је то осећао и дао му име „Избегличка мајка", име у коме је оличење доброте, племенитости и љубави. И заиста ан је то име заслужио. И као' што је целога живота радио и жртвовао се за добро и срећу свога народа, тако је и пао за његов спас." Зар се је могло друкчије и замислити? Зар би херој Милош Војновић, који је сагоревао у раду, могао умрети мирном смрћу на болесничкој постељи? Он се јуначки ббрио и као награду заслужио је јуначку смрт. Кад би његова у» век насмејана, а сада хладна, уста могла изрећи последњу поруку својим друговима, не верујем да би она била: „Осветите ме!", него: „Спасите Србију и српски народ!" То је била ње* гова жеља. То је био смжао његовог живота. Владии Бијелић

Свака часна борба права има своје мученике

Крв, што херој за дом лије, Живота је вечног слика, Од призиања историје Неџа лепшег споменика. На згаришту српског дома Ј1ир спремаху кукавице, Ал' уз тресак страшног грома Светог Саве блесну лице. Глас одјекну са висине Александра Мученика, Цроз зов оиа домовине: „У бој проктив издајника". Тад истина в?чца следи У свом Ж9РУ свога лииа Један јунак више вредп Од стотине Јсукавица. Нове мисли прџоборци, Убеђењу своме верни, Млади српски добровољци Родољуби неизмерни: Сјатише се са свих страна, И ко орли црне вране, Најтежега српског дана Потераше партизане. Нове снаге вихор прави Једие мисли, једних жеља, Збратимљени у љубави За Великог Учитеља... Не прапи их звоиа јекп Него патсмех и поруга Н попека суза мека Родитеља или друга.

Осветнкка снага рр<»' Историју славну пи .иг Равијојла вила бела Упљувке им с лица • И цоштењу осветника Неће моћи да науде, Ни потсмеси клев&тцик^ Нит' упљувци вечног Ји Где се бели орли гласц.у Свуд се српски барјак $ије, Свуд црвене звезде гасну И иестаје тираније. Они српску земљу крас.е Пламом своје вере иове, Ти изданци дичне расе Што се српски народ зове. Кроз напоре и победе Заврнуше али шију, Која птеде да поједе Спрском роду панаију. Србољубље пламен живи Кроз страдање неизречно, Сачуваше ови диви Да Србија живи вечно. Указујућ на погрешке Што пропасти пут утиру, На муке су они тешке Навикнули и у миру... С.имбол снаге Србино г Ч Косовског аманета, Оставиће кроз векове Никићева мала чета.

Вцхор расног надахнућа Српског села вечна славд, Огледа се кроз прегнућа Петровића Марисава. Обрадовић, веран Богу, /а Пвгровцу пример даде ."обровољци што све могу За част рода да ураде. Ту је дична младост смела Да потврди реч у боју, Ту је вила венце сплела И песнику и хероју. .4 Марковић Душко даје Пример борца пример друга, Добровољац да остаје, Херој пушке, херој плуга. И ако му ток живота Безумничка рука скрати, Херојства је врх Голгота Што бесмр т ност дела злати. Правог бориа и хероја Не заносе ловорике, Зато Јова поред боја Диже цркве и звонике. И још многе сћаге младе У оквиру српског стега, Стотине су и хиљаде Сваки бољи од бољега У вери се оцртава Сиаст страдања, чар одлике, Свака часна борба права Има своје мученике.