Српски народ

V

V

ГЈ" . М-

Ие^»е, лаћена I гвтогу

/9

РПСКИ

НЕДЕЖНИ ЛИСТ *-р. 51 / / ј Год. Ш Београд, 1 (ануара 1944 ПРИМЕРАК 4,— ДИНАРА

ТИТОВ УСТАНАК ПРОТИВУ СРБА

'Англоамеричка јавност и даље се бави сукобом између Тита и владе у Каиру. При томе се англоамеричка штампа не устручава да у цео сукоб уплиће краља и. о његовом ставу пише на један начин, који је изразито непријатељски. То сведочи да се штампа и јавност Енглеске и Америке све више стављају на страну Тита против Краља и Пурићеве владе. То, опет, потврђује да је такав званични став америчке и енглеске владе, јер да он није такав како би се могло објаснити писање енглеског листа „Опсервер", листа који ужива велики углед, о Краљу и о ње говим шансама на престо? Или, како би „Њус Кроникл" могао да констатује, да Краљ, ако се' ие помири са Титом,,мора изгубити престо? Па, и поред свега овога, став владе у Каиру према Титу остао је врло одлучан и оштар. Послед

ња изЈава ове владе изразита Је демонастрација и против Енглеза и против Тита. У њој Ј "е јасно и недвосмнслено речено, да је српски народ у рвом досадашњем рату дао много више жртава, него Американци и Енглези и да влада нема намере да српски народ и даље потстрекава на једну борбу, која нема никаквог смисла ни оправдања. Шта, пак, влада у Каиру мисли о Титу и о бројним његовим изЈавама речено је у последњој изЈ 'ави којом је Тито назван обичним хохштаплером. Он то стварно и јесте. Али кад би био само то он Ае би био опасан. Он је срганизатор покрета за истребљење Срба, покрета у коме се скупило све оно што је од давнина жедно српске крви. Титов покрет постаје све изразитије устанак против Срба. То изгледа да Ј'е познато и вла

, а се не налазимо у врло озбиљним приликама једног страшког рата, могли би се од срца смејати комедији, коју нам приређује најновија ратна комбинв' ција Каиро—Лондон—Тито. Интересантан је овај најновији вид рата декларацијама, комуникеима и саопштењимв. У овој ратној игри речи ни помена о некој искрености. Све је срвчунато на блеф, све на подвалу. Главни актери су Тито—ИднПуриН. Позадина целе ствари је у присенку ТехЕјранске конференције, где је све скувано на састанку Стаљин—Черчил—Рузвелт. Сада су пуштени на сцену пијони, да даду последњи чин ове комедије. Тито грми преко своје Југословенске радио станице противу југословенског Краља и владе, да и* ови из Каира називају хохштаплерима а г. Идн даје конфузне ■«зјаве пред Доњим домом у Лондону или светској јавности. Занимљива је ово игра и потсећа на дечију игру, игру мачке и миша. Наравно да Енглеска преко Идна претставља мачку, док Пурић и Тито претстављају мишеве. Докле 'ће она трајати и како ће се свршити не зависи ни од једног °од њих, већ од немачких алпинских трупа у Босни, Далмацији, Лики и Херцеговини, као и од попа Ђујића и његових четннка. Као објективни посматрачи свију ратних збивања и догађаја констатуЈемо са по мало задовољства, да од неког времена »југословенска влада« у Каиру заузима мушкији и одлучнији став пре-

ма својим савезницима, нарочито према Титу и црвеној Маскви. Тако је она у првом свом званичном саопштењу по признању Титове владе очитала добру лекцију бољшевицима, а уједно преконосила англосаксонску политику, Која је омогу&ила својим радом појаву Тита и његових банди. ИзгнаНичка »југословенска влада« тек сада се сетила Србије и српског народа кад га је већ у црно завила. Па, хвала Богу, боље икад, него никад. Али нас са.да интересује разлог таквог преокрета. Одкуд одједном, да се у свом раду инспирише искључиво српским интересима? Разлог тог преокрета није никаква тајна. Чак је и врло прост: победила је политика коју води генерал Недић од самог почетка. Та полмтика је, политика само српских интереса. Данас је и изгнаничка »југословенска владач у Каиру потпуно уверена да је генерал Недић на правом, срлском путу и да се друга политика у данашњим околностима не може водити, а нарочитО политика туђих интереса. А колико до јуче, југословенска влада је водила српску политику за рачун англосаксонских интереса. На том путу морала се кад-тад угрувати. Појаву Тита и његових комунистичких банди није објавила та егзилска влада, него генерал Чеди^ у самом почетку и објавио им рат до истраге. Напротив, југословенска емигрантска влада преко својих експонената у земљи, правила је чак и савезе за сарадњу на терену. Ми смо им (Наставак иа 2-гој страни)

ди у Каиру. Зато она не може да прими никакав компромис са Титом. Међутим, на то је принуђава и званично држање Енглеске и Америке и држање њихове штампе. Да би на неки начин изашла из тешког положаја у коме се налази влада у Каиру је ових дана издала вој'но саопште ње о борбама јединица Драже МихаЈ'ловића на терену. Оно ј "е нев'еро?атно конфузно и не зна се заправо. шта се хтело њиме постићи: да ли показати Енглезима да се и људи који заступају на терену политику ове владе налазе у акцији; да ли ј "едну обичну срдиту демонстрацију и према Титу и према Енглеској? Конфузност овог саопштења увећава и употреба ј "едне речи коју је немогуће дешифровати. Саопштење гласи: „Краљевска ј 'уго словенска влада данас саопштава: јединице генерала Михајловића претрпеле су за време од неколико дана на фронту Динара—Велебит врло тешке губитке. 1п1ег(3ереп(!еп(: карактер борбе југословенске -армије под заповедништвом генерала Михајлови ћа и његових партизаиа произилази сам по себи са н-арочитом јасноћом. Пад Лп: и Дувна које су п".ртизани изгубили пре десет дана, позлачсње Михајловићевих снзга у отсеку Динаре довели су обе борбене групе у опасну ситуацију." Као што се види овде се и при сталице Драже Михајловића називају партизанима, а вели се да су се оне бориле против партизана код Ливна и Дувна. Посреди је, ипак, нека мистификација, јер се са терена зна, да су се на овом простору борили српски национални четници који од првог данални четници против партизана. У тој борби они су показали изванредну снагу и дух. Спор Тито—Каиро све се више заплиће. Иа сцену излазе све нови моменти и фактори, али спи они ипак иду у прилог Титу, јер тако хоће Стаљин, а тако желе и Черчил и Рузвелт. Тито је миљеник ове тројице. Влзди у Каиру остала је још једина могућност, да даје оштре изјаве које ће, у згодном моменту, од стране Енглеске битн употребљене против ње. А код Српског народа ове ће изјаве бити схваћене као закаснело признање и кајање људи који сада виде да су погрешно радили када су се безрезервно ставили у службу енглеске политике. Из њихових изјава ми можемо само наћи потврду за наш став и за наш рад и доказ да је једино генерал Недић имао право. Они су сви гре-

шили. Својим изЈ'авама то и сами признају. Њихова судбина у Каиру постаје све неизвеснија. Око њих се све више стежу ланци енглеске безобзирности и цинизма. О-

ни пак личе на људе који су касно увидели да су се нашли у једноЈ' немогућоЈ" ситуацији. Али, што рекла она народна, „после смрти нема покајања". И њима, изгледа, нема излаза.

Српсш ш

Енглеска се одувек играла судбином других народа. Нарочито ако је реч о малим народима. Ни ми нисмо остали поштеђени те њене жеље за игром са туђом земљом и +уђим животима. Само ни са ј 'едним народом она се није играла тако злокобно крваво као са нашим. Погрешно би било тврдити да се Енглеска игра судбином појединих народа на разне начине. Не. Она код своје злокобне игре има само једно правило, без обзира о коме народу ј 'е реч, наиме, макиавелистичко правило, по коме -циљ опоавдава свако средство. Прво нас ј 'е гурнула у непотребан рат. Непотребан за нас, али не за њу. Она је знала зашто нас ј 'е гурнула у тај рат, у коме нама није било места, јер му нисмо били дорасли ни национално, ни. идеолошки, а ј'ош мање технички. О томе се требало водити рачуна. Међутим, тај моменат Енглес&а није узела у обзир, јер она је ишла за својим циљем а ми смо били њенб средство. Ми смо тај ( рат изгубили; изгубили смо га пре него што Ј'е то Енглеској ишло у рачун. Као средство ми смо били показали сувише слабо дејство. И зато нас је после слома хушкала на буну и помагала свакога ко.ји је хтео да се бори за њу. Говорила нам је да је то у нашем интересу, док сма ми већ тада знали да је то само у њеном. Мгђутим, они кој'и су се борили за њу то нису знали. Они су тек сада, а са њима и многи ко.ји су стајали пострани. увидели да тачно све оно што је владаИародног спаса износила о перфидности Енглеске у току столећа, и о нашем случају понаособ. Краљ Петар II, емигрантска влада и Дража Михајловић. били су слепо оруђе енглеске политике, која ј 'е ишла за својим циљем. У моменту када су они јасно^увидели да све што раде, раде у интересу Енглеске, и тражили да се престане са том злокобном игром по наш народ, они су изгубили енглеску подршку и „благонамлоност". Ми ту енглеску „благонаклоност" нисмо изгубили, јер је никада нисмо ни имали. Шта више, ми Је нисмо никада ни тражили Ми смо после нашега слома тра-

жили пут којим ћемо извести српски народ из несреће у коју је био бачен. И ми смо тај пут нашли. Показао нам га је св. Сава, а повео нас њиме генерал Недић, Ми на томе путу идемо напред ка нашем српском циљу. Наш је интерес да на том путу истрајемо и да се не обазиремо ни на чиј'е интересе, па ма колико милозвучни били гласови који нам о њима говоре. И баш то што сми, национално препорођени, кренули тим путем који нас води у нОву европску заједницу народа, у којој ћемо добити место према нашем конструктивном раду за време ове стихијске борбе,' привукло ј 'е опет пажњу Енглеске на нас, јер Ј'е морала увидети да смо овога пута били довољно мудри и одважни да подесимо наш рад према нашем интересу. И зато Енглеска прихвата Јбсипа Броза, Ивана Рибара, Мошу Пијаде, Сулејмана Филиповића и ј'ош друге, и износи нам како се ти љ^и досада борили и како ј 'е Ми знамо врло добро како су се ти људи досада боирли и како ј 'е та борба ишла на штету нашега интереса. Енглеска нас је два пута издала. Прво нас је издала 1941 године када нас ј 'е гурнула у рат и заборавила на своје савезничке обавезе, а сада је издала Краља и владу у Каиру, оптужујући их .као анационалне реакционаре и говорећи нам да се она преварила у њима и да, заправо наше интересе заступају бандити у шумама. Ово је велика грешка са стрзне Енглеске. Српски народ ј "е 1941 године, необавештен, још и могао да поверује ово или оно, али данас, дан'ас српски народ ' врло добро зна где је његов интерес, и према томе он одлучно одбија тврђење да ј "е његов ннтерес истоветан са ннтересом Титових бандита. А да би то дока-, зао, српски народ се у збшеним редовима сврстава око српског барјака који је генерал Недић прихватио и који држи високо. Данас нико више не може говорити српском народу ко заступа његов интерес. Народ то врлО добро зна. И-зато ће до последњег даха прихватити борбу коју Ј"е генерал Недић објавио сваком непријатељу Србије и српско," народа. е. и.