Српски пчелар

то су онп ипак мајстори са својим плетарама и од пчеларења су њиховп резултати од нацијоналноекономске вриједности 8 . (вид. стр. ХХП). Из тога ће пчелари јасно видјети да је г. Јов. П. Јовановић пука нсзналица, да је дрзак до крајности, те по својој глупавој глави пише о стварима, о којпма нема ни појма. Ја мислим да ће пчеларима у Србији бити јасно какав је то човјек тај Јов. 11. Јовановић те не ће смјети од њега никакве поуке пз пчеларства прпмати, јер све што год је досад писао, то је пуко незнање и шарлатанство. Али ја не ћу остати при том него ћу пћи даље п изнпјећу мишљења најславнијих пчелара о пчеларењу линебуршком и показаћу јасно да је баш г. Јов. П. Јовановић пред Линебуржанима „понизио свој ређенп српски парод“. Барон Еренфелз, einer der grossten Im ■ kermeister, die je die AA'elt gesehen, имао je хиљаду кошница (умро 1840 г. у 76. годпнп) и добивао је од 150 плетара шест стотпна форпнти. Он је имао план да се на акције у Австроугарској подпгну сто хпљада пчелињака по 150 плетара, што би давало годишњи приход од 60. милијуна форинти. Тај човјек пише о Линебуршком пчеларењу овако: У Холштајну и линебуршкој пустари организовали су се пчелари као еснаф и живе ту као старп настањени пчелари под законима, уговорима, обичајима као вјешти пчелари од заната. Њихов је ремек да своје маторке до Ивања дне пзроје, и то је вјештина, коју ми у јужним и бољпм клпматпма још нијесмо пзучплп. Темељ те њихове вјештине јесте јако прихрањивање напољу. Већ кад листа раст, иочиње то прихрањивање п продужује се по потреби, вјештини и знању. Њихову еспафску тајну вјештине пчеларске још нијесмо ми изучили, а још мање смо кадрп је изводитп као они. Ја држпм те људе за прве пчеларе свијета и т. д (Наставиће се.) Гл. уредн.

И опет г. Богдан Пењић, пчела туђица.

В' ије никаква реткост наћп у разним чланцшка од разних писаца слпчне поједине мисли, то је вешто обично што нпкога не изненађује. Али када се у каквој књижевној радњи нађу не само слнчпе пего сасвим пстовенците мислп и речи, и када нека књижевна работа пије нпшта друго, него лонављање свега онога, што је већ други којп писац написао, и када онај који то чини неће да каже, већ замеће траг и гледа како ће своје читаоце заварати и себп туђ рад присвојпти, то се зове плагијаторство пли књижевна крађа. а ппеац такових ствари књижевни крадљивац плп у пчеларском језику ичела туђица. * Ја имам оваких ствари о г. Пењићу иуно чекмеџе, али засад пуштам још овај чланак од г. Ђ. К., јер важније ствари о нчеларству ишчекују да дођу на ред. Гл. уредн.

79