Српски пчелар

sint sin unde swaz der ymbeu daz uffe belibet, die sint ienes mannes. dez der boum ist.“ „А ако je poj излетео и спустио ce на једно дрво. а он (т. ј. власник кошнице) пође за три дана за њим у потеру, то нека каже оном, чије је дрво, да с њиме нође, да би могао он (т. ј. власник кошнице) ухватити своје пчеле. Нека заједно иду и секирама о дрво ударају и лупају, па и са кундацима или било ма чиме, само да не повреде или не униште дрво а што од пчела доле падне, то је његово, а што горе остане, то је оног човека, чије је дрво“.) Саски или Магдебуршки градски закон (1294 после Хр.) признаје власништво онога, чије је земљиште, а не онога, чија је кошница, а то с тога, што то право полази са гледишта, да је пчела дивљи црв јер каже: „Vliiget en swarm ut enes manes hove to sine nakelir, die nakehr is ym naer to behaldene denne jene die in gevolget hevet. wenne die bene en wilt worm is“. („Ако poj одлети из нечијега (једног човека) дворишта к суседу, тадаје сусед ближи (т. ј. има више нрава), да задржи рој, него они, који га (т. ј. рој) вијају, јер пчела је дивљи црв“. Старо ирашко градско ираво (14. век) признајс право власништва на пчеле, биле дивље или кућевне, налазнику, пошто овако одређује „dy pein auch ein wild worgeet einem swarme aus und fluget in seines nackepures haus oder hoff, wo sy bin fluget, wer sie des ersten wohet, der hat sy niit recht; wen zu der zeit ist sie gemeni“. („Излети ли пчела, која такођер сиада мвђу дивљач, из кошнице (роја) и одлети у кућу или двориште суседово, тада онде, куд је одлетсла ко је први ухвати, његова је (тј uo праву је има), јер је у тај мах оитта без господара“.). Према томе но не мачком праву имао је налазник на јавном добру и нраво присвајања, а што се тиче ириватног добра, ту по неким законима: јотском, бајуварском. Швабеншпиглу и Магдебуршком праву није имао налазник никаква права, а неким као: иол>с/гож иравном сиоменику (Polnisches Rechtsdenkmal) имао је право тражитп награду, што је ствар нашао и спасао за власника (Fundlohn), а но Законској књизи Руигртовој и западноготском Форнему могао је тражити један део роја или вредност истога, или је обратно морао налазник дати накнаду власнику земљишта зато, што му је дао допуштење. да може рој ухватити; тако је по Вестерволдском земаљском запису (Westerwolder Landrecht. 1 У 16. веку постао је у готово читаврј Немачкој т. зв. ловни регал а то је тада значило, да је ловно ираво извршивао или господар провинције (покрајине) или онај, којемјето право дано илп пајпосле који је то право многогодишњим одржајем 2 1 В. о том опширни.је код дра Белца на том м. на стр. 60 —64. 2 Одржај значи, што и немачки Ersitzung, која реч је у троједничким законима преведена са ~доселошћу“, но ту сам реч одбацио, јер је наказна

124