Српски пчелар

А како потпомажу пчеле ову оплодњу билина и воћака? Пчела, која тражи сладор по цвијећу, лети из цвијета на цвијет па сакупља ножицама помоћу гољеница познатим „котарицама“ пелуд, пренаша овако тај пелуд из једноги цвијета на други а тимс баш она оалођује дотичну билину. Један јединцати, скоро невидљиви прашак довољан је за потпуну оплодњу цвијета, да се већ из овога створи било воће, било сјеме. Без овога није оплодња могућа. Посадите си н. пр. два зрна (сјемена) краставца свако у посебни овелик цвјетни лонац, у добру земљу. Држите те цвјетне лонце у топлини ина свијетлу, када је сунце за прозором. Када они порасту, па стану и цвјетати (свакому је можда познато, да и крвставци имају двосполне цвјетове: мушки (то су прашници, из којих се самих краставацне може развити и женски тучци, на крјима сс након оцватње одмах мали краставчићи појављују) те пошто су дакле већ расцватени имушки и женски цвјетови, узмите сада мали кист (Pinnsel), па сакупите прашак онога мушкога цвијета (прашника) и стресите га у средину женскога цвијета (дакле у тучак) и оплодња је готова. Ово опетујте увијек, чим се је који нови цвијетак разцвао. Поливајте уз то мало то поврће гнојницом па ћете добити управо најљепших краставаца? Тако чините само најприје са једним од тих одабраних (посађених у лонцу) коријена, а онај други у другом лонцу оставите сасвим на миру, па ћете се на скоро освједочити, да на оном другом, неопрашованом не ћете имати ниједнога краставца (осим можда баш само један и то мали, ако је случајно онамо долетила мушица, јер је већ и један прашак довољан за оплодњу цвијета). Ово дакле опрашивање вани по вртовима и пољанама, на дрвећу и биљкама најчешће ачеле, затим бумбари, осе а туитамо и ситни корњаши и разне мушице. Подупирати дакле чим већу родноствоћака јесту главноме задаћа наших пчела. Цвијеће и пчеле јесу већ од Створитеља једно за друго одређене итотако, даједно прилично овис и о другому. Воћни врт без пчела не би баш тако уродио. Ево нам за то још и овај примјер: Више се је Нцјемаца једанпут заједнички изселило у Аустралију, утемељише ондје заједничку населбину па си посадише дакако и разне воћке. Лијепо је све у тој бујној земљи расло, богатим се цвијетом све боље обасуло, од силнога цвијета нијеси ни грана ни лишћа разабрао, ну након оцватње воћу ни трага или само ту и тамо, а и то некако кржљаво. Насељеници наравно одмах се досјетише обичноЈ, већ и у напшм крајевима жалибог познатој Фрази, ех ваљда то није крај за воће. Ну иза тога досели се онамо нови насељеник, случајно и пчелар. па донесе собом и пчелице, те стаде пчеларити; одмах прве године уродише ондје све воћке и то веома богато. Што је дакле тому сада разлогом? Оне воћке препуштене лих саме себи нијесу се могле оплодити; дошле пчеле, купиле по њима сладор и прашак те их оплодиле а посљедица је била: обиље воћа.

23