Српски пчелар

ћете је за стално видјети на други који цвијетак сјести, већ лих само на краставчев. Ако од њекога цвијета, из којега je почела сабирати, више можда ие нађе, врати се па ма и с малим товаром кући (у кошницу) ну никада не мијеша. Дакле с тога о крижању код оплодње нема ни говора. Ово је дакле прво њезино одређење, којим је наша пчела по воћке, многе зеленине и господарске плодине веома корисна, да врло нужна. Ако је негдје нека колонија, у којој на далеко и широко нема пчела, тамо воће не може добро успјевати. Вртлари н. пр. у Ерфурту (гласовитом њемачком граду „што се трговине разноврснога сјемена тиче), гдје се како је познато, толи много сјемена добива, не би могли без издашне помоћи пчела произвађати толико зрња, сјемена и воћа. Пчела дакле, хоћемо ли од воћарства постићи корист и успјех, врло је потребна, сада већ свеједно, да ли ју његујемо ми, или ју његује тко други у близини. Ну нчелица ову службу воћкама и другим плодинама не чини бадава. Она си за то узима мед, а уз то произвађа оплодњу ако и нехотице. Пчела се јагми за пелудом и медом, а тим донаша и другу корист, носи пчелару меда, а нанаша га, како смо већ горе истакли, у доста великој множини. (Свршиће се.)

Професор Dr. Бихнер и пчела или старопчелари и младопчелари.

(Свршетак.) Тако пише Бихнер, али тако природњак не смије писати. Прави природњак мора тражити узрок зашто тако бива у животу пчелињем. Природњак не смије казати да трутови у друштву пчелињем имају некорисну улогу. Он не смије казати да би довољан био и један трут у кошници, него мора гледати да разјасни зашто у кошници има трутова до четири, пет стотина. Бихнер дакле ноправља саму природу, али се ои вара у рачуну, јер све што је у природи, то је дивно уређено. Природа се гади од инцеста, зато је и удешено да се матица ван кошнице у ваздуху спарује и оплођава. Позната је ствар да је укрштај велика благодат и код .људи, а спаривање и оплођавање сродничке крви повлачи

25