Српски пчелар

ПЈирењу лсгла, јер ће без свега тога вапуиити ииак све ћегице медом, ми просто не верујемо у таку прекомјерну вредноћу талијанске пчеле. ТТТто пак Ђерзон каже, да треба стати ва пут леглу пчелињу у средини бујве паше, јер је непаметно, да се мед троши на ширење легла, на умножавање пчела, које нам више не могу корисчи довијети, ми на то велимо, да нам кошнице треба увијек да су јаке, па и у јесен треба матица да належе доста пчела младих, које ће моћи зиму издржати и пролећа дочекати и на иашу излијетати, jtp маторе пчеле до прољећа поумиру и друштва остану слаба. Кад је бујна паша, па кад подуже траје, вајјача друштва тако ислабе за њеколико дана, да се човјек мора чудити и очајавази, како ће та друштва тако слаба моћи зиму прекужити. Зато ја не мећем Ханеманове рештке за вријеме бујне паше, јер онда би друштва још већма ослабила, и мање би меда доввјела. За вријеме бујне паше немају мјеста никакве маЈсторије у кошници. Нема мјеста по мојем искуству ни Хавеманова решетка. Стајати дакле леглу на пут, да се сувише не шири, по мојем искуству нема мјеста. Ђерзон се дакле држао онога својега дијаманатскога правила, убијања или отклањања матица за вријеме главве паше. Зацијело није везивао стражње ноге матици, јер то би значило подсмијевати се пчеларству, играти се пчеларења. И ја сам прије убијао матице за вриЈеме главне иаше. То данас не радим више. Данас сам дошао до искуства, да кошнице требају да су за вријеме бујве паше врло јаке и да се с јаким кошницама, које имају матицу, може најбоље и на]*корисније исцрпсти паша. Сад ирелазим на Ф. С. Гинтера, који се најмио 1848. г. код Бергепша за вртара, те му је био и изврстан помагач при пчеларењу. За њега је казао Бергепш, да је један од највећих мајстора садашњости, што се тиче пчеларења. Он данас живи само од пчеларења. Да видимо дакле шта он вели како треба пчеларити за вријеме главне паше. Гинтер је пчеларио са свако Јаким кошницаиа, са великим оквирима и са малим оквирима,

39