Српски пчелар

не вреди ни почињати пчеларити. Ту не помаже ни знање ни вредноћа пчеларева, јер је „луда редуша код цразна лонца*. Али где има паше, где се може до паше доћи ма и пренашањем, тамо је грехота не латити се те најплеменитије, најуносније и најлепше привредне гране. Каже се: „где је паша најбујнија, пчелари су најмудрији“. То стоји. Кад је наша бујна, свака незналица од пчелара набраће се меда. Али, када у једном истом крају или месту, један пчелар напредује и добије доста меда, а други се тужи, да никада не истреса мед, да му тај посао „не иде од руке, и да „нема среће у пчелама, тада знајте, да је тбј пчелар или незналица или немаран, да кажем лен човек. Ја сам запамтио пчеларских година, у којима сам се набрао и лепа меда и кошнице су ми ушле у зиму да не могу боље бити а многих пчелара кошнице не само што им нису дале- ни капи меда, него нису могле ни презимити. Јасан дакле доказ, да пропасти неких пчелињака, није крива слаба иаша, ни рђава година, него сам пчелар. Не знам, да ли има у нас краја, где паша пчелиња не престаје. Ни у мојем месту нема непрекидне паше. Мојим пчелама главна је паша багрена, горушица и старачац, Некоје године имам хелду еспарзету и друге усеве, но те не могу рачунати као редовну пашу,јер се не сеју сваке године. Као што видите ни моје место није, као што неки мисле, пчеларски рај. Пит. 3. Па како то да сте ви ове године као што чујем имали много више меда, него други пчелари, који нису од вас ни 6 7 километара далеко ? Одг. Држам, једино зато, што сам и ове године као и свагда пазио да су ми кошнице што јаче, јер само јака друштва могу као што треба исцрпсти јаку пашу, а осим тога, држао сам се и ове године онога врло важног пчеларског правила: „на осовини роди мед“. Да сам хладовао и да сам се ленио, као моји суседи, пренети своје кошнице на старачац, за цело не бих се набрао толико лепа меда, као што се ни они нису набрали, јер која им хасна што је старачац био необично медовит, када је за њихове пчсле био предалеко. Зато, кад не ће паша пчелару, мора пчелар паши.