Српски пчелар

кошница, ту све чега не може бити на другом месту и што се не може надокнадиги па ма не знам какав путник учитељ био. На курсу би предавади прваци наши, ту би предавао и иутник учитељ, ту би се одмах после теорије на праксу прешло, ту би се за оно десетак и више дана предавало о свему што засеца у рацијонално пчеларење, ту би се теорија и пракса изводила, то би био прави наиредак. Шга вреди н. пр. кад би путник учитељ у једном месту држао предавање о пчелињој кузи, и на то предавање кад би дошли слушаоци из два три села. а те болести баш никако неје било у тим селима? Ја хоћу да видим ма у стаклету како та болест изгледа, па кад то видим памтићу целог века и познаћу болест тада, ако се појави. Или на пример говсри се о унапређењу пчелиње паше, али шта вреди и најбоље предавање, кад ја не знам ни како изгледа ово или оно шибље и како се сади и т. д. На задружном пчелињаку све то иде друкчије. Несам казао много о истакнутој теми и пошто обећах, да ћу само чланчић написати, то хоћу своју реч да одржим, јер иначе може ме г. уредник ухватити за реч те ми пребацити, да сам се јако размахнуо перним буздованом. Зато ја и онет велим, да о овој теми хтедох тек нешто рећи, да би изазвао пажњу интересованих, те би на скупштини коначно решили ово питање Напомињем, да би установом пчеларског курса много постигли, рацијонално пчеларство иошло би брзим кораком унапред а то јесте баш и задаћа и сврха саме задруге наше. Узмите само то у рачун: ове године изишло би 20 курзиста, друге године опет толико, и т. д. Куда би ми за неколико година отишли и како би са рацијоналним пчеларством стајали за 10 година? Ми смо мален народ, ми морамо у оном што је добро угледати се на напредније и веће народе. У пчеларству су Немци црви, па они поред толиких задруга и цчеларске школе и силних подзадруга ипак држе пчеларске курсеве, јер су се уверили, да је то неисказана добит за пчеларство уопће, то је онда већ само то довољан разлог, да се заведе пчеларски курс код „Српске пчеларске задруге“. Ако Бог да ириредиће наша задруга пчеларску изложбу у сцомен десетогодишњице својега опстанка. Тај догађај у историји задруге треба овековечити, а то мислим да би се