Српски пчелар

сам желео и 16. (29.) авг. бејах на путу за изложбу и конгрес српских и хрватских пчелара. На пут пође са мном пола моје породице а прикључио нам се и један ратар пчелар. Ишло је испрва врло добро. Киша је издашно оросила земљу, те смо лепо иутовали до Панчева и несмо морали гутати прашине, а нагутали би се и сувише да неје киша пре два дана падала, јер од Плочице до Панчева има 30 километара. Али од Панчева као да ме почео терати „баксуз“, што веле Србијанци. Лађа закаснила за читаво пола сахата, јер се на станицама много дуже задржавала због много путника, који су ишли у Београд, у Земун, јер тај дан беше недеља, те једни путоваху овамо и онамо ради провода и шетње. Ја сам хтео из коже да искочим, али не могох ссби помоћи, него сам трпео и сносио и ником несам говорио, шта ми је у срцу. Кад смо се отисли од Панчева а мени се чини да лађа мили, а куха се у мени да сам хтео капетану од лађе рећи, нека пожури мало, да на време стигнемо у Земун! Моји неки познаници, не знајући шта је у души мојој, говораху, да ћу тешко ухватити вечерњи воз, који иде из Земуна за Пешту. То ме је још више узнемирило и једва сам чекао да се дочепам Земуна. Наравски доцније стигосмо у Земун, али за то први излетих из лађе и посадих се са својима у први Фијакер без питања и погодбе, само рекох кочијашу: терај у галоп, платићу двоструку таксу. Док смо ми јурили железничкој станици аја чујем жвиждање локомотиве, и већ хтеде рећи: ето! оде нам воз испред носа, а мој кочијаш погледа у сахат и рече: ни бриге вас, стигнућемо још на време. И стигосмо и кад видех, да се још издају карте на благајници, ја у трен ока исплатих кочијаша, извадих карте и уђох у вагон и већ за два три минута јурила је наша локомотива према Инђији, где се преселимо у други воз, који иде за Руму и око седам сати у вече достигосмо близу циља свога, бејах у мирном и тихом вристаништу у Руми код брата свога. Бејаше време вечери. Од толиког пута ја не бејах уморан, не бејах гладан ни жедан. По глави ми се сад врзе само једна мисао: како ћу да дочекам сутрашњи дан понедељак 17. (30) август? Ја бих желео, да ми ноћ прође за неколико минута! И док ја у тој месли бејаше, рече ми брат: „после вечере ићићемо на кондерат и ја сам већ карте за вас извадио“. Е, то

188