Српски пчелар

економи одмах стрињике узоравају, те пчелари не могу, да исцрпу сасвијем пату од бијелога босиљка. Таман почну пчеле да сабирају медљани сок са цвијета бијелога босиљка, а економ им прекине рад уворавањем стрњике. Зато се пчелар мора журити, да што прије пренесе своје кошнице на бијели босиљак да му пчеле до узоравања колико је могуће саберу медљанога сока са њега. Али биљке не цвјетају све у исто вријеме нити имају све биљке у свијем крајевима, зато кад у овом крају престане паша, онда се носе кошнице у други крај, гдје има паше Тако исто у крајевима, гдје су велика брда, пренашају се кошнице из долине горе на брда, јер у долини бил»ке прецвјетају, кад горе на брдима почну цвјетати. Из овога се види, да се паше могу исцрпсти и на овом и на оном крају, ако своје кошнице успренашамо с једне паше на другу, с једнога краја на други, а то ће рећи оно наше „на осовини роди мед“. Аврам Максимовић, наш први књижевник пчеларски нише прије сто година о пренашању кошница с једне паше на другу. Он не говори о томе као о нечем новом, него као о тековини његових старих пче лара, спомиње и пословицу народну „мед на осовини роди", коју је прибиљежио Јован Мушкатировић у «својој књизи „Причте илити по простому пословице", која је и-зашла на свијет 1787 године, а друго издање 1807. год. За ту се дакле пословицу зна прије него што је Аврама Максимовића „Пчелар“ (1810) угледао •свијет. Пренашање је дакле кошница тековина наших старих и само онај, који је зна у потријебити, може имати велике користи од пчеларења. Аврам је Максимовић знао само да је „на осовини мед“, да се до користи долави, кад се кошнице пренашају с једне паше на другу, али модерно пчеларење зна и за друге, добре стране, ради које пренашамо своје кошнице с једне паше на другу. Има крајева, у којима нема паше у прољеће. Пчелар из такога краја или мора у прољеће спеку-лативно прихрањивати своје кошнице или ће их пре<Еашати у таки крај, гдје има паше у прољеће. Ако

99