Српски пчелар

од бановине још лепши успех постићи. Београд са Земуном и Панчевом мора имати своју посебну пчеларску организацију. А сва средишња бановинска пчеларска друштва са пчеларским друштвом у Београду чиниће Савез Југословенских пчеларских друштава, коме је седиште у Београду. Закон треба да удари темељ организацији а Правилник прописаће права и дужности свих чланова савеза. Само овако јака организација пчелара биће у стању, да све пчеларе у своју средину привуче и да шири и унапреди пчеларство у нашем народу. Само овакова организација може израдити повластице својим члановима при превозу пчела на пашу; може организирати продају меда; може утецати да се мед више троши у кући, у болници, пансиоиатима и свима установама за исхрану деце; може спречити ширење заразне пчелиње болести и т. д. Једном речи: овакова организација може сваког пчелара на добро упутити и у невољи помоћи. Иницијативом одушевљених идеалних пчелара у нашем народу пчеларство је леп напредак показало, а кад држава буде помагала, ми ћемо брзо стићи напредне западне народе, јер је наш сељак бистар и вредан, а прилике су повољне за пчеларство. Са унапређењем пчеларства добићемо још један богат извор за подизање народног благостања.

Професор Јован Живановић за катедром

Бог да му душу прости! Ко да га сад гледим: Мален, округао чичица са широком, округлом брадом. Просед више него сед. Увек „на нуЛу“ ошишан. На њему све чисто и уредно, али једнако и увек једноставно. Никад ништа парадно, а сврх свега типични карловачки „клопош" (шешир). Ја нисам никада, а сумњам, да је ико икада видио на Живановићу „жаке“ или „салон рок“, рукавице и цилиндер. Како јо долазио на предавање, тако је ишао и пред патријарха, а знајући га верујем, да ни пред краља не би изашао парадније. А нама ђацима је то необично импоновало. И не само он, него и сваки наш карловачки професор је имао бар по једну одлику, као неки нимбус, и ни један страни ђак није смео ни покушати да само упореди своје професоре са нашима, ни новосадски а камо ли халашки, верешпаташки, кечкеметски и т. д. Наш „Јоцика" (а тако смо га из милоште звали) хватао