Српски пчелар

камо ли постати пчелар; треба вам ту неки дар, таленат, предиспозиција. А то се опази већ код мале деце; само што се та околност констатује, тек кад та деца буду људи. И н. пр. прави човек каријеру па лепо догура до ђенерала; сад тек одједанпут створе се легенде и о његову детињству па се прича како се тај ђенерал још док му је ешарпа висила на стражњем делу чакширица, волео играти војника и како га је његова „војска" увек бирала за команданта. Играо сам се и ја као и сва деца, па и војника, само смо их ми звали солдати, и ма да је ешарпа у мене била на свом месту, био сам вечно редов. Осећам и познам, редов сам на свима позицијама и данас, па се зато и не усућујем поверовати, да сам у толикој мери у пчеларству аванзовао, да је код мене титула пчелара на свом месту. Ајде да потражимо ранијих предиспозиција! Можда оне говоре штогод у прилог садањем суду о мени? Идите молим вас! Где су се деца још играла пчелара? Знам, да има зрелих људи, који се играју пчелара, али деца —? Баш ми не дате доћи до речи. А ево шта сам хтео да вам кажем, а то је истина, жива истина. Мој се пок. деда тако озбиљно играо пчелара. Наравно да је ту било и меда од Крстова до Крстова. Само је то мени било дуго чекати, а врло сам волео мед. Деда је зато опет био великодушан, па кад би подрезивао трутове, пустио би нож мало дубље за љубав унука. Унук би опет нестрпљиво тапкао ножицама крај плота, чекајући да му деда пружи комад саћа. Умело је тога да буде и повише, а мед би ко мед показао своје дејство, па би, иначе бела, ешарпа добила мало сумњиву симптоматичну боју. Ту боју би моји доводили у свезу с бостаном и гледали у мени, пола у шали будућег бостанџију. Деда је ипак био оптимиста па је дао и лепшу прогнозу: „Маните се тога! Какав бостаџија? Биће он, ако Бог да, кованџија к’о и његов деда.“ Да је казао, да ћу бити ђенерал, не би ми толико угодио, ија Боже прости све растем. Кованџија!? Свуда ће потећи мед, и јешћу га не само о Крстову, и кад се подрезују кошнице, него кад замислим. Пошао сам и у школу, па декламујем, Боже, и све певам оно: „Ле-ти пчела ма-ле-на.“ А кад доће на ред: „Док не ску-пи до-ста ме-да“, само што не олижем прсте. Ето видите у тим околностима из детињства а нарочито о дединој прогнози налазим нешто, по чему сам могао постати бостанџија, хоћу рећи кованџија „к’о мој деда.“ Сад већ и ја могу мало да попустим у својој сумњи; па кад хоћу да вам говорим о томе, како сам постао пче-