Српски пчелар

lou, драгим каменом, тако су Ђорђе Коларовић и Иван Marширевић наша два драга камена, који се натичу са неуморном пчелом у раду Заиста су они својим чланцима задужили многе српске пчеларе, али су њима и стекли код њих лијеп углед. Највећа је награда за њихов труд признање српских пчелара и лијеп углед, који имају у народу, а то заиста и уживају. . . .“ („Српски Пчелар“ 1903. 180 —181). После ове похвале благопок. проф. Јована Живановића држим да нико не може лепшу похвалу и признање изрећи. Ову похвалу и ово признање својим радом Ђ. Коларовић заслужио је, а својим доцнијим радом то је оправдао, јер се његов углед међу српским пчеларима још више уздигао. Кад сам се 1913. год. после мог првог чланка о пчеларству састао са благопок. проф. Јованом Живановићем он ми је саветовао, да у раду истрајем, а као узор ставио ми је Ђорђа Коларовића, који се са пчелом у вредноћи и раду такмичи. У разговору рекао ми је, како Ђ. Коларовић у малом селу нема друштва, али он лети налази забаву и разоноду на пчелињаку, а зими пише чланке о пчеларству, па он не зна, што је досада и дуго време. До рата Ђорђе Коларовић био је највреднији и најревноснији сарадник „Српског Пчелара", али за време рата „Српски Пчелар" није смео излазити, па су и његови вредни сарадници ућутали. После рата састала се 14./27. марта 1919. год. скупштина Српске пчеларске задруге у Руми, на којој је закључено, да Српска пчеларска задруга настави свој рад на ширењу рационалног пчеларства и да се изабере претседник и управни одбор. Скупштина је једногласно изабрала за претседника Ђорђа Коларовића пароха у Великим Радинцима, и ако он није био присутан на тој скупштини. Ми смо знали, да Ђорђе Коларовић није дошао на скупштину, што је био сломљен великом жалошћу, јер је шпањолска болест покосила његоввг јединца Славка, па није му се милило да дође на скупштину, што је рана на срцу била још свежа. А с друге стране знали смо за његову велику љубав према пчеларству, знали смо да ће у пчеларству тражити и наћи олакшање свога великога бола, па смо били уверени, да ће наше признање за његов ревносни рад на ширењу рационалног пчеларства доћи као мелем на његово рањено срце родитељско. Требало је „Српског Пчелара" поново покренути, али требало је лист одржати на висини, на којој је био пре рата под уредништвом проф. Јована Живановића, с тога сам се споразумео са г. Николом Милеуснићем тадањим потпретседником а сада претседником „Српске пчеларске задруге“ у Руми, да одемо код г. Ђорђа Коларовића и замолимо га, да буде уредник „Српског пчелара". Кад смо оти-