Српски пчелар

Наши рационални пчелари строго пазе на то, како ће упознати целокупне прилике свога краја, и како ће према констелацији тих прилика удесити свој начин пчеларења. Они из светског пчеларства узимају оно што им треба, а не све! Смешно би било прописивати сваковрним пчеларским крајевима у свету исти рецепт пчеларења, а још смешније би било „стандардизовати" пчеларска мишљења и уверења. Зар пчеларство, као и свака друга грана пољске привреде не подлежи еволуцији, основаној на константној адаптацији на прилике које у одређеном времену диктирају пчеларству као што и спољашњи (еколошки) фактори диктирају целокупном животу на земљи?

Поводом чланка г. Јов. П. Јовановића (Пчелар 1932 бр. 7 и 8.)

„Радови на пчелињаку у месецу јулу.“ „Месец јули за пчеларство.“

Чланак гласи: „Кад прецветају багрем и липа и кад се покосе ливаде, што бива у месецу јуну, онда настаје летња жега, и дуготрајнија суша. Онда настаје застој код пчела у погледу справљања меда, па се сматра да онда настаје и застој у пословима око пчела, или сва старања пчеларева, т. i. његови утицаји на живот, развиће и рад пчелињих друштава и да од утицаја пчеларевога на живот и рад пчела у ово доба године, у току месеца јула, зависи да пчелиња друштва могу у довољној мери искористити и јесењу пашу, а уз то зависи и то, што је много значајније, а то је, у каквом не стању пчелиња друштва ући у зиму, и у каквом he стању изаћи из ње.“ „Најзначајнији послови на пчелињаку рационалнога пчелара у ово доба године јесу: регулисање пчелињега легла, извођење младих матица и извођење нових пчелињих друштава, ако је то потребно ради увећања пчелињака или попуњавања празних кошница" 1 ). Да би се све ово како ваља постигло г. Јовановић даље вели: да сваки рационални пчелар треба да у месецу јулу кад наступи суша, „па због суше усахну извори нектара," ограничи матицу у ношењу јаја на 2 3 оквира а то ради одржања пчелињега друштва. Кад г. Јовановић вели да треба у ово доба године „кад усахну извори нектара" ограничити матицу у извођењу пче-

1.) јулски ројић не ваља ни грошић. (Нар. пословица).

135