Српски сион
БР. 19.
„СРПСКИ СИОН."
С тр . 301.
него је иста правила забацио тако, да им се у траг никако ући није могло и не може. Ја сам године 18^5. после заједничке сједнице епархијске консисторије и епарх. админ. одбора пред свима присутним врло »дличним члановима епархијске власти код ужине (ручка) енископу ТеоФану рекао. да он носи на души свештеничке удовиде и сирочад, јер је он крив, што данас немамо удовичког Фонда. А честита старина прота Јова Шорак приговорио му је, зашто је ствар забацио, запгго није дао кроз одбор према нримједбама генерал -команде исправити правила, па би данас имали не само потврђене штатуте, него богме и фонд за свештеничке удовице и сироте! Па ено и штатуте пакрачке дијецезе била је висока влада кепотврђене такођер с' примједбама повратила натраг; али вриједнн и брижљиви еиискон Мирон није забацио штатуте, него је настојао, да се према владиним примједнама удесе, и тако наша браћа свештеници па крачсе дијецезе имају данас потврђена правила и фонд за свештеничке удовице и сироте. Ово што сам навео до сад, навео сам не из какве сујете глупе, ни да корим кога, него што сам морао, а донекле и дужан био навести, како би тијем пружио необорив доказ, да српски народно-црквени сабори и невино свештенство није криво, што у дијецези горњо-карловачкој данас нема Фонда за свештеничке удовице и сироте; дакле брат Никола Косановић, протопресвитер плашчански, те сестра пок. гђа Милица (Пантина) пароховица из Петровасела и брат Василије Поповић, пар <'Х мошорински, немају право — у погледу дијецезе горњо-карловачке! Код таког стања ствари, а поводом тијем, што нас је „Српски Сион" радосно изненадио, да је високопречасни г. Ллашон Телечки, патријарашски мандатар за горњо-карловачку диЈецезу, са одличним особама израдио правила за фонд свештеничких удовица и сирота дијецезе горњо-карловачке и поднио их високој кр. влади на потврду, — повела се о том ријеч и на збору свештенства вилићког протопресвитерата нриликом данашње духовне исновједи. Парох
Јова БудисављевиЛ нарочито је истакао, да би удовички фонд данас износио сто хиљада ®ор., да је стуиио у живот 1875. године онако, како су правила према нашим околностима удешена била. За то тим одушевљеније присутна браћа свештеници закључише у један глас, да се високопречасном г. Ллатаону Телечком, мандатару горњо карловачке дијецезе, изрази јавна благодарност, те моју маленкост одликоваше тијем, да ја то у име целог збора учивим, које ево овако чиним: Високопречасни господине! Промисао Божији, који управља судбином појединих народа, као и појединога човјека, уклонио је сметњу утјехе наше и обител>и наше, и Вас, високопречасни господине, милошћу свога изабраника, светог патријарха Георгија, узвисио на чело управе наЈвеће и најзнаменитије дијецезе, и тек што ступисте па праг дијецезе наше, јављате се нама но оним ријечима Христа Спасттеља: „Тлкш да просв-ћтнтсд св-ктх преда чЕлоЕ-ћки, мко' да кидатж кдша доврлд д-ћлл (Мат. гл. 5. ст. 16.) А бољега, већега и задушвијега нијесте могли, и не можете започети и учинити, него што предузесте, да остварите удовички фонд за свештеничке удовице и сирочад! Уз најтоплију благодарносг нашу, наћи ћете и најиздашнију потпору нашу, да своме имену подигнете тај монуметални сиоменик, који ће, славећи Вас и име Ваше, казивати потомству, шта је и колико је добро у сгању учинити човјек, који срце и душу има! Увјерењу израза дајем, кад кажем, да ће неброј свештеничких удовица и сирота завапити захвалним гласом: К лджено чргко носиеиш та !! А моја маленкост у име збора свештенства вллићког протопресвитерата весело кличе: живио високопречасни г. Платон Телечки, мандатар дијецезе горњо-карловачке, да би с нама заједно плодове спасоносне замислн своје остварене гледао на многаЈ 'а љега! Живио / У Ошочцу 24. априла 1891. Илија Маши&, парох.