Српски сион

В р. 30.

„СРНСКИ СИОН."

шом испунити и надаи.е народио у обзпру обезбеђења и уређења црквене аутономпје његове. И та вера и та нада пружа утехе ожалошћеном срцу натнем, блажи нам тешку тугу прп растанку од Ваше Светости, као љубљеног Дијецезана свога ! Владико свети! ЈБубљени и незабо рављени духовни Оче наш ! Добри п мудрн Дпјецезану наш! Ми, бивша твоја паства духовна у ово.ј црквеној општини из дубине захвална и благодарна срца нашег праштајући се велимо: С Богом остај! Пођи Владико светн! — пошао у до бри час, — да заузмеш нов високи положај свој, колпко частан и светао, толико мучан и иретсжак/Ј — А мп синовњом љубављу одана и захвална бивша духовна наства твоја молпћемо се побожним срцем Богу свевишњему, Творцу преблагому и свемогућему: Нека буде сада и свагда у ио-

моћи Натријарху срнском Георгију, Вашој Светости! — како би задоста учинио светој дужности својој као срцем и душом верпо одани Енискои нравославни, а уједно оправдао високо поверење краљево, као и народно очекивање испунио! Праштајућп се од Ваше Светости као бнвшег Епископа свога, синовњом л,убављу оданп н у нонпзности потписани са страхопопгговањем нрепоручујемо себе и сву бившу наству духовну Вашу у овој црквеиој оиштпни тонлим молитвама, а интересе ове прквене општине очинском старању п благонаклоностн Ваше Светости! Из седпице црквеног одбора В.-Кикинд ске прав црквеио школске оиштпне, држа не у Вел Еикинди 4. (16.) маја 1891. год. (М. П) Дтз. Иван Веселинови! с р. Риста Телечки с. р.

перовођи.

продеодншс.

Неелужбени део.

КРДЈ ГРОБД — ДРХИШАНДРИТА ЈОВАНД РАЈИЋД у манастиру Кови.т.у у цркви на парастосу, па појутарје св. архаиђела, дне 14. јулија 1891. ГОВОРИО Александар Сандић

роб . . ЏЏ' Гроб је . . овде ево Р а ј и ћ е в гров . Ова илоча гранпт кама, с крстом православиим, црни словп извајапа, видљиво је обелеигје гробу тому. Гроб је то — јесте — гроб је! Шта је гроб ? Груда земље, три четирн лакта уздуж, један два ушир; у тој груди хладна рака, тесна куђа спромашку ко н богаташу покојиште земљанпм остацима до суднога дана то је нлата иоследња овог света човеку, самртнику , за све труде и муке за живота. за све ваје и вапаје — кад животу буде крај и смрт дође по своје.

Смрг и жпвот . . . једно друго вија узастопце као сепка светлост. Све, што дише, животу се радује, ал и гине на нослстку; свак сгвор божјп за живот се отима . . . до божије воље човек. образ и подобље божје, два живота живи: овог света и онога . . старе књнге од божанства — но љубавп и по верн и по паду кажу бољп онај

свет: жнвот вечаи радости без краја

И кад се већ мрети мора , кад свакому доћп мора час суђени — оно човек же ли до иослетка да му име не погине , да му се траг не затре бар за педаљ времена, за који часак вечностн . . ногреб частан , гробу место достојно,