Српски сион

К р . 34.

,СРПСКИ СИОН."

Стр. 551.

уетројству свијстн иосс нанив „ Шестоднев Порсд погрјешака, којс су опКс цијолс-м свијету. у погледу њеких физичких иојава, ои има многа уавишена и вјерна схваћања, много дивних онига; кадкад се то и чини, кад чнташ : Ешбез с1е 1а па1иге. Овдје се јасно внди тежња, да се творац видн свуда у љеговнм дјелима; а такав је поглед и уображење, које нас води познању милости божије ирема нама, такав је избор и вјенЈтпиа у изразпма, да се могу, као што треба, оцијенити и завољети. Читајући тако узвишене нроповиједн св. Василија, не можемо а да се не чуднмо грчкому народу, гдје су аанатлије и радници, забавл:>ени дневним иослом, како велн проиовједнпк, схватили сличне ноуке н умјели одговорити на њих усхићено и са сузама. Каква красота и привлачност лежи кадкад већ у пристуну тих бесједа! „Има градова, велп слаткорјечпвн проповједннк. гдје људи, од јутра до мркле ноћи, наела ђују сво.је око разноврсним играма, гдје се не противе слушати саблажњиве нјесме, које трују душу. И често их назнвају сретнима, за то што, оставившн трговину и занате, корнсне за живот нроводе у сласти п задовољству све вријеме, које пм је дано на землш. Они пе знају, да су ти неморалнп призори не друго нгго, већ школе разузданости за опе. који их носјећују. ,,Други се занпјеше коњском трком, иа нм ее у сну прнчиња, да се патјечу, прежу коње, мијењају своје коње. — тако, да их и ноћу гонп непромпшљеност, којој ее одају дању А ми које Гссиод. дивнн чудотворац, иове да иосмаграмо његова д.јела, зар да се уморпмо гледањем тих дјела или да се залпјенимо слушатп ненсказане рпјечи Св Духа? Зар не чппимо боље, кад се задубимо миелима у велпка дјела божјег свјемогућства п преносећи се умом у нрошла времена, обухватамо умом сву пјелину створења!" Изводећн такав ирограм богоеловски п уједно појетичкп, проиовједник, југром

и всчером говорпо јс о поретку годишњих времепа, с кретању мора, о разлпчним нрнродннм својствима животиња и њиховој периоднчкој сеоби, о ирироди човјечијој и о чудесима његове духовне природе. Но њему служи прпрода само средством за разјашњавање тајана вјере и правила нравственоети. „Је ли вам се кад догодило, кличе оратор носматрајући тиху ноћ п неисказану красоту звијезда, да мислите о Творцу свега што постоји ; јеете ли се кад питали: тко је могао носијати но пебу такво цвијеће? Јесте ли се ви, кадгод, дању наслађивалп чудеспма свјетским, и јесте ли се кад год препосили од впдљивога к невидљивому, — оида сте довољно спремљени, да схватпте мене, п можете заузети мјесто у тој днвној аудиторији; ајдемо, — као што узимају за руку странца који нс иозпаје града, и воде га свуда, — тако ћу и ја вас водитп, као странце, по свима дивнпм знаменитостпма великог града васељене." Свуда су моралне истине спојене са описпвањем, н позорннца природе није за говорнпка што друго, већ повод за ду ховиа размпшљања. Велнчанствена красота неба папомпње му њешто више : „Тамо, вели он, тамо је наша древна отачбина, од куда нас је чов}екоубица — ђаво — стрмоглавио. Кад је оно што је свјетско и пронадлшво тако велпчанетвено, какво ће тек бити оно што је вјечно и бесмртно? Кад је оно што је видљиво тако прекрасно, у колико мора прекрасније бити оно што је невидљиво ? Кад необухватљнвост неба надилазн мјеру човечпјег схваћања, какав то разум може проникнути у дубљину вјечности ! Кад је свјетило дана, макар и иролазно, тако дивно, тако правилно у свом кретању, тако сразмјерно по величинп с по требом земље. кад нам то сунце, око свијета, кој и оно уљепшава својпм сјајем, даје ненрееушпи извор гледања, то каква мора да је неисказана красота вјечног сунца правде божије

(Настакиће се.)