Српски сион

Б р . 48.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 773.

БОЛЕСНЛ ВЕРА. (Наставак.) их гд мене Кад речем безбожнику: по

авелн смо све трп радње, прпметилн смо на сваку, 1Пто смо прпметитн имали; нреостаје сада, да и сами на ведемо и искажемо, где ми налазимо узрок „болести вере" и да своје мњење разлозима поткреиимо, односно наведене узроке доказима утврдимо. Већ из наших прпмедаба, учпњених на предизложене три радње, поштовани чи таоци овог цењеног листа мигли су од нрилике дознатп. па свакако и знају, где н у чему мп узрок „болести вере" видимо и налазимо Приступамо дакле наводу и нобрајању узрока и то ночињући од првнх иа до иоследњнх, од најјачих и јачих на до слабих и најслабијих По нашем мњењу вера је код „народа" оболела т. ј пипустила и ослабила: I. Због тога, што доиста „оскудјева њиви угодан сијач " што је код самих служитеља и чувара вере — вера клонула и оронула „Слушајте учитеље своје и иокора најте им се. јер се они старају за душе ваше, као који ће дати одговор да то с радошћу чине, а не уздитући." (Јевр. 13. 17.) „Пастири, чујте ријеч Господњу; ова ко вели Господ: ево ме на те настире, и искаћу стадо сво.је из њнховијех руку." (Језек. 34., 9—10.) Како је — по ириведеним местима св писма — свештеннк дужан старати с за душе верних н како ће Господ из његових руку искати стадо своје: то се по себи разуме, да је свештеннк у првом реду позван, да „пасе стадо Божије" (I. Петр. 5., 2 ; да верне учи и упућује, како ће до душевног снасења доћи, и не само то, него и да отклања све оно, што бц спасу душа верних штетно п противно бити могло; јер буде лн у томе какве кривице залута ли која овца, ногине ли „безбожник или праведник", крив је једино свештеник, јер „Сине човечији, ноставих те стражарем дому Израпљеву, да слушаш ријечи из мојих уста и оиомињеш

гинућеш а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безбожника од безбожнога нута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку. Ако ли се нраведник одврати од правде своје и стане чинитн безакоње, и ја му подметнем на што ће се спотаћи, те ногине, а ти га неопомену, онћепогинути са свога гријеха и не ће се поменути праведна дјела његова, што је чинио, алп ћу крв његову искати из твоје руке." (Језек. 3., 17 —18. и 20.) Као што видимо, свештеник је баш и онда — кад није непосредно узрок „безакоњу безбожника и гријеху праведника", кад дакле није на својој њпви носејао кукољ — ииак одговоран за смрт безбожника и погибао нраведника, крив је, ако п што му је њива обрасла кукољем, а то због тога, што нпје учинио све што може, и што је чинити <>ио дужан да снасе безбожника, да одврати праведника од греха, што није својски и марљиво требио и плевио кукољ. Није доста да свештеник само „добро сјеме" сије, он мора још и „кукољ" да нлеви: није доста вернима само показатн нут спасења, него их ваља од пута, који води к пропасти, одвраћати. Учини ли свештеник од своје стране све, само да спасе душе верних, буде ли он сваки дан од зоре до вечера радио и делао на њиви чупао и требио кукољ: одвраћао од зла, иред очи стављао опасност — он је тиме већ „снасао душу своју", било да му је труд узалудан остао, било да му је рад плодом уродио: „А кад ти опоменеш безбожника, а он се не врати од безбожности своје и са злога пута својега, он ће погинути с безакоња својега, а ти ћеш сачувати душу своју. Ако ли ти опоменеш нраведника, да не греши праведннк и он престане грешити, он ће живети, јер је примио опомену и ти ћеш сачувати душу своју." (Језек. 3., 19. и 21.) (Наставиће се.1

-► -нан-о-иин--«-