Српски сион

С тр . 786.

„СРПСКИ СИОН."

Б р 49.

чинсветог Синода освсштан највигаом санк цијом нремилостивог Владаоца нагаег од 17. (29.) новембра о. г. — као што је то саоиштено у нрошлом броју овогалиста на првом месту— нридружујемо се ево и ми тој опгатој радости, те честптамо веледо стојном избранику на том великом и ретком одликовању. Сад, кад смо регаени од дужости ћутања, приказаћемо ево новога енпскопа нашим читаоцима и саонгатићемо им у кратким потезима живот и делање његово. Нмканор Поиови% родио се 1831. го дине у Кишфалуби близу Лннове у будимској дијецези. На крштењу добио је име Светоза.р. Отац Никаноров био је учитељ у КигаФалуби, но још за рана детињства Никанорова преселио се као учитељ у Мол, у бачкој дијецези. Пошто му је отац рано остао удовац, ступио је у монашки чин, те је доцније био игуман и настојатељ манастира Прнвине Главе у Фругакој Гори. Син му Светозар, садашњи епискои Нцканор, почео је гимпазнјске науке учити у Ст. Врбасу, где је био саученик Његове Светости патријарха срп ског Георгија, скојим је све до дапас остао у најинтимнијем пријатељству. Горњу гимназију и философи ју учио је енискон Никанор у Пегати, где је и правне науке свргаио. За тим је изучио богословпју у Карловцима. После свргаених наука сво.јих буде позван од патријарха ЈосиФа Рајачића године 1860 за проФесора у карловачку гимназију, у којој је кроз две године дана нредавао латински. немачки и српски језик. Године 1862. примио је на себе свегатенички чип и отигаао за нароха у Бачинце, у Срему, где је вигае годнна задовољно провео с породицом својом. Год. 1872. умре му супруга, оставив му у аманет троје малолетпе деце.

Као парох вршно је Поновић савесно н ревносно своје свештеничке дужностн. Са своје марљивости, говорнпчког дара и угледног жпвота задобпо је на брзо не само ирнзпање својих предностављеннх властп, но п љубав и иоштовање својих нарохијана и читаве околпце. Још године 1865. одлпковао га је патрнјарх Самупло Машнревић црвенпм нбјасом. Год. 1871 изабран је за члана епархијске архидијецезалне скупштине и за члаиа консисторије. У год. 1874 и 1879 заступао је ердевнчки срез на нашем народно црквеном сабору. Сабор од год. 1879 изабрао г;< је за члана саборског одбора. Као члан саборског одбора нзрадио је основу уредбе о редукцпји епархија и консисторија, а године 1881 ноднео је саборском одбору опширан и образложен пзвештај о стању манастира V архиднјецезн, којн је с осталим извештајима о нрегледању манастнра гатампан у засебној књизи. Године 1880. изабран је за пароха у Чуругу, у бачкој еиархпји, а пре две три годиие постављен је за адмпннстратора жабаљског протопресвитерата, те је живео неко време у Жабљу. Погато је за време свога службовања у Чуругу иЖабљу сретно поудавао своје три кћерп за свештенике, одлучио се да по давнашњој жељи својој и но наклоности срца свога стунп у монашки чин — те се 25. септембра 1890 нокалуђерп у манастиру Гргетегу. Духовнн отац био му је впсокопречаснп архнмаидрит гргетегаки Иларион Руварац, који му је дао име Никанор, те је тада причисљен братству манастира Гргетега. Св. патријарх иоверно му је одмах управу манастира Шигаатовца. Погато је кратко време иробавио у ман. Шшиатовцу, по ставио га је св. патријарх у име одликовања за настојатеља манастира Беочина | и ироизвео га је уједно на Цветп о. г.