Српски сион

Стр. 150.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 10.

и један парох-свештеник, који не зна тачпо колико има стада под својом пастирском бригом и старањем — онда је одмах јасно, да ни енархијска власт ие може тачно знати: колико је душа у целој епархији. Најглавније је дакле питање у целој овој раснрави: да ли зна тачно сваки иарох-свецггеник, колико има душа у својој парохији? Па први поглед мислио Ои човек, е нпје могуће, да има и да може бити такових пастира, који ие знају, колнкоимје стадо, — није могуће да има свештеника: који не би знали колико имају верних душа, за које ће нред Богом одговарати. Али, ко познаје наш општн немар, нашу крајњу несвест и цело наше болесно стање у цркви и народу, тај се пеће зачудити: кад му исповедимо најгрбзнију истину: да у нас заиста има не једап, или два, већ м н о г о и м н о г о с в е iii т е н и к а, к ој ii ф а ктично не знају, колико имају душа у својој нарохији. И овим смо дошли на прави извор целоме злу о којему говоримо, а уједио смо нашли прави узрок, којим се тумачи цела та жалосна нојава. Јер ако је истина то, да некоји иароси-свештеници не знају број свога духовнога стада у својим соиственим парохијама, онда се ни мало не ћемо чудити, што енарх. власти не знају број душа у епархији. што митронолијске власти не зиају број душа у целој мптрополији — и пгго у опште иико у нас не зна и не може да зна: колико нас је? Да је пак наша тврдња истинита, за то нам и оиет јемчи наше из непосредног искуства иоцрпано уверење и сигурпо осведочење, у којему иас ни који обзири иољуљати не могу, осим поаитивиих доказа: да не стоји оно, што рекосмо — а у томе остављамо отворено ноље свима и свакоме, да иам противно докажу. Да докажемо колико смо јаки у својој тврдњи, имамо ево смелости, да иозовемо надлежне Факторе, а поименце црквене општине и свештенике баш у седиштима самих паших епархијских власти и органа епархијских управа — нека нам кажу тачно п поуздано: колико има срн. прав. дунта у њиховим иарохијама! Нека нам кажу иајзнатније цркв. оиштиие, или највећа места

наша н. пр. Нови Сад, Темишвар, Вршац, Сомбор, Панчево, Велика Кикиида, Земуи, Карловци, Вел. Бечкерек, Арад, Суботица, Ст. Бечеј, Митровица, Будпмнешта, Осек н т. д. колико имају срп. прав. душа у средипи својој — али иека нам кажу сигурно и поуздано, па да иемамо разлога сумњати у веродостојност њихових исказа! Ако од свих тих наведеиих највећих иаших места или градова, само из 3—4 места добијемо тачне и иоуздане одговоре — ми ћемо за сада бити задовољни. Али ми ноуздано знамо и тврдимо, да се бар у иоловини поменутих места Фактично не зна број срп. прав. душа. А колико је тек осталих наших места, колико мањих цркв. општипа и парохија, из којих ни нод коју цену не би могли добити тачна и ноуздана одговора: колико је у њима срп. ирав. душа? Да ли би нам могле дати тачиа одговора о броју душа н. пр. бачке и банатске цркв. онштине и парохије, у којима су верни расејани на салашима, удаљепим на неколико километара од места и цркве, којој припадају? Па онда, да ли су икад тачно нонисане срп. нравославне душе у горњо-карловачкој и накрачкој епархији, у којима пије редак случај, да по 20—30 села и заселака сачињавају једну парохију и једну цркв. општииу. Најпосле ко ће да иопише срп. нрав. душе у већим градбзима, у којима се становпиштво вечито таласа и креће тамо амо, те се без велике муке баш и не може дознати тачан број становништва! Но осим свега тога, има један упутрашњи бнтин узрок, са којега се у нас поред пајбоље вод.е не може сазнати тачан број срп. прав. душа нити у митроиолији, нити у иојединим епархнјама и цркв. онштипама и епархијама. Тај узрок се састојн у томе: што се у многим нашим парохијама — поред свих наредаба иадлежне епархијске власти — ие води још ии данас тачап „домовни иротокол" или још боље „списак иарода" — а без таквог протокола илн списка не може бити ни говора о тачннм нодатцима народнога кретања. Тачан „домовнп протокол" или „сии сак иарода", то је кључ, којим се решава питање о броју нашега народа пе само у