Српски сион

Б р . 34.

,СРПСКИ СИОН."

С тр . 591.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕ0.

(Свршетак.)

Чл. 26. предложенога нацрта онредељује, да се: „главпи одбор удружења православног срнског свепгтенства у митрополијн карловачкој састоји из 14редовних чланова удружења т. ј. из сваке епархије у митрополпји по двојица." К и]>инско-глински, коренички, плашчански и будачки свештенички зборови налазе, е је неправо да у главном одоору све епархије — без обзира иа број свештенства — подједнако буду застуњ љене, већ предлажу, да се у главни одбор бирају чланови саразмерно б р о ј у свештенства у појединим епархијама. Ни један од иоменутих зборова не каза нам, како би изгледала та сразмера у практици, а баш то би било од највеће важности, па да се увиди, е је предлог поменутих зборова непрактичан, а готово и неизведљив. Ми држимо, да се главни одбор има да састоји из што мање чланова. Из мањег броја чланова састављени одбор, лакше ће се, чешће и о мањем трошку моћп састајати, те ће ои сам бити окретнији и живљи, а радња његова плоднија и успетннија. Према томе нашем уверењу, ми бисмо из начела противни били, да се у главни одбор бира више од 14 чланова. Шта вшие, ио иашем мишљењу доста би било за главни одбор и 7 или највшпе 10 чланова. Узимајући сада ма који од тих бројева, тешко би се могао у пракси образовати главни одбор, саразмерно броју свештенства иојединнх епархија, јер кад би за образовање главног одбора н. пр. из 10 лица, из горњо-карловачке епархије саразмерно броју тамошњег свештенства требало у главни одбор изабрати 3 члана, онда би требало — но истој сразмери —• бирати н. пр. из вршачке епархије 1 '/ 2 а из будимске само г / 2 члана. А, јер се чланови не могу полутати, пе може се ни предложена сразмера усвојити.

Нама се чини,

да ои се с мирном ду-

шом могао усвоЈити предлог нацрта, да се из сваке еиархије бирају у главни одбор по два члана — или ако би се већ хтела правити ра дика међу епархијама у ногледу бирања чланова у главни одбор, та разлика би могла важити само за горњо-карловачку епархију, те би се из исте епархије, према великом броју тамошњег свештенства могло — на рачуп будимске епархије — изабрати у главни одбор 3 члана, из свих осталих епархија по 2 члана, а из будимске 1. Овим би било бар донекле задовољено жељи свештеиства горњо-карловачке енархије, те се не би са иредложеиом сразмером стварале компликације, које свуда треба избегавати. На 40. чл. нацрта, где се вели, да се „епархијски зборови састају Онда и онде, кад и где за потребно и нај сходпиј е нађу енархијски одбори" — предлажу некоји зборови, да место и време епархијских зборова опредељују — не епархијски одбори — већ сами епископи, — а па 41. чл. нацрта предложио је коренички збор, да епархијски зборовп не бирају себи нарочитога председника, већ да у тим еиарх и ј с к и м зборовима председавају самп дотичии епископи. То исто је иредложио и белоцрквански збор, за случај, да је на епарх. збору присутан дотични епископ. Јонг је предложио коренички збор: „да скупштина пе одређује мјеста за држање будуће скупштине, већ да се велике те скупштине редомице, сваки пут у приј естолном мјесту друге дијецезе, (сваки пут у другој дијецези) обдржавају." На 60. чл., у коме се вели, да се осимредовних протопресвитератских зборова „имају држати и иеки помесни з б о р о в и" предложио -је новосадскн збор, да тај чланак о иомесним зборовима са