Српски сион

В р . 39.

С тр . 689.

и човек Богу, као еин оцу и отац сииу после дугог и дугог растанка". Главно је овде то, што г. Станић указује на неки састанак човека с Богом после ),дугог и дугог растанка", а који ће састанак бити „у духовиом свету" и носле „васкрсенија из мртвих". Које је, шта је тај „дуги и дуги растанак"? Дух човеков, „којега је Бог дао", дошао је и сај единио се са телом човечијим, и поживио је у телу са телом — у најбољем случају — пеких „седамдесет до осамдесет година" (Псал. 90., 10.) за тим се „враћа к Богу": и то ли је зар тај „дуги и дуги растанак"?! Но чујмо само, шта псалмопевац Давид каже у том истом 90-том псалму и баш у самом том 10-том стиху! „ Јер — дани година иаших — теку брзо и ми одлпј ећемо". А иа другом месту вели: „Ево с педи дао си ми дане". (Псал. 39., 5.) И онет: „Дани су човечији као трава; као цвијет у пољу, тако цвјета." (Псал. 103., 15.) Па кад за човека, за „сина" — одпосно за дух човеков, синовљев — „растанак" тј. живот од „седамдесет до осамдесет година" — није „дуг и дуг", иа против и сувише кратак, једва „с педи", кад је „као трава и као цвијет у пољу" тако, да можемо рећи, да „ми одлијећемо" са овог земаљског света: да колико је тек кратак тај „растанак" за „оца", за Бога, пред чијим је „очима тисућа година као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна". Међу тим ступање људи пред Бога, састанак „деце са оцем" иосле васкрсења човечијег телаиз гроба: то бива свакако „после дугог и дугог растанка" — времена. Тај је „растанак", то је време „дуго и дуго" јако и не за „оца", за Бога, али за човека, за „сина" без сумње. А сад да иаведем, како учи „П. И" о вечоом животу т. ј. шта оно каже, у чему ће се састојати вечни живот. „У будућем вијеку сићи ће благослов Божји на изабране његове, и наступиће за њих вјечни живот са радостима и весељима духовнима, која краја не ће имати". (Пит. 125. стр. 318.)

„А радост и весеље не ће се у другом састојати него у посматрању блажене Тројице, у духовном ијевању заједно са анђелима . . . . у будућем и вјечном животу, послије даиа пошљедњега суда, даће нам се од Бога свјетлост, којом ћемо видјети свјетлост Божју. . . Посматрајући ову свјетлост нестаје свака жеља сваке мудрости и красоте. Јер у посматрању највшпега блага садрже се сва остала блага, и уживање тога јест пуноћа сваке радости". (Пит. 126. ст. 319.) Преостаје сада још да расмотримо и само „место" раја, односно пакла. Г. Станић ставио је себи питање: „где је то место, и где је то царство божије, у које ми долазимо, прелазећи из овог живота и овог стварног света? а где је тај рај, у који ће доћи праведници? а где је тај пакао, у који ће доспети грешници"? Ставив себи то питање г. Станић морао је наравно на њега и одговорити. И он је одговорно. Али у том његовом одговору — не ћеш, драги читаоче, паћи одговора! Бар га ја нисам могао наћи. „Но можда ти ниси разумео и разумети могао" — рећи ћеш ми. Е па ево ти, драги читаоче, целога одговора г. Станића, па нађи ти у њему тај одговор! „Дух човеков. излазећи из свог тела и растајући се са овим стварним светом, не прелази у вечност у стварном смислу; јер он носи већ у себи вечност; а дух је живот, који се у тој вечности даље развија. У духу је човековом и рај и пакао, у њему је и само царство божије. Христос је казао : „„Царство бож1е внутрв васв еств" " — царство је божије у унутрашњости вашој; а то значи: у духу човековом, што опет доказује, да се духовни свет, као год и овај стварни, усредсређује у духу човековом, и да дух човеков у развијању своме све сасвршенији и способнији бива како за познавање духовног света, тако и за осећање и уживање радости и милине, које се огледају у сликама духовпог света". Ми чујемо, драги читаоче, да је „у духу човековом и рај и пакао, у њему је и само царство божије"; али не знамо, ни-