Српски сион

Б Р. 47.

српски (жт. и

Стр. 825.

нашој цркви не смеју имати никаква значаја. Тројна кандидација је маскирано именовање, а ја нећу, да снага нашег народа на периФеријама буде иарализована. То је кардинално питан»е и цркве наше и автономије нам народне. Прелазећп на важно питаље иредседништва у општини црквеној морам признати, да смо ја и мој стари пријател. др. Ника Максимовић били још на сабору од 1879. г. за то, да председник у сеоским оиштинама треба да је парох. Тада смо ми са тим предлогом пропали. И тада нису били а и сада нису свештеници за то, јер они веле да хоће поверење општине, а неће да су наметници нити да долазе силом у конфликт но свом положају са својом вншом власти и епископима. Но ја и сада не бих то ииташе никад истицао, као еметњу споразума нашег. — Што се системизованих иомоћника тиче, ја мислим, даје епархијска власт довољно са капеланима и администраторима, као са њој потчнњеним и од ње зависним органпма снабдевена, те не би још нотребе било, да јој се даде и потпуно располагање са системизованим помоћницама; но и од тогаја не бих чинио завиеним питање споразума. У народу нашем појавила се пзвесна струја, која је отворено устала против устава овог. 'Гули сте, а чујемо још и сваки дан о протестима иротив статута. Народна струја је врло еластичан иојам. Ја искрено велим, да нисам пријатељ тога, да се оно што се на сабору има да раеиравља, расправља на улици, но ја могу да разликујем демагошку л>уску од струје која нма корена у народу. Народ српски пма пзвесни инстинкат за своју цркву, који га нијс столећима варао, иа га ни сада не вара. Последњи народни зборови су ми импонирали, јер у њему беше цвет интелигенције нашег средњег сталежа, који води народ и ирема коме народ има поверења. Па зар се сабор овај сме и може чинити невешт према тој струји? — Морам конетатовати и то, да за 10 година мога учествовања у народноцрквеним стварма писам никад доживео, да се важна нитања решавају са једним нли два гласа, као што је то овде бнло. Ако овај сабор ннје прави израз народа, нека се апелира на бираче, па нека се на ново бирају посланици, нека народ своју рекне, али и док смо ми на окупу, ваља сви да тежимо, да се Фактори ван нас не уплећу у наше послове. Ми сами нмамо да судим,©, каква је ниша автономија, па онда или ћемо имати автономију какву ми хоћемо или ие; ако не до-

бијемо онакву, какву хоћемо ми, таворићемо се са оном какву имамо — а да нам у томе неће бити сметње, у томе ме поткрепљују речи крал.евског комесара. Ја жалим, што се не може до слоге да дође. Ја ирипадам оној етранци, која претставл.а континујитет рада у автономној борбн нашој. Можда наш досадањи рад није уродпо великим плодом, можда ниемо много извојевали; но није кривице до нас, ми смо хтели оно, што је најбоље, али нам не дадоше. Ако се овај еабор без резултата разиђе, стаћемо пред онога, којп је наш судија, који нас је нослао амо, па ћемо рећи: бранили смо автономију, као нрави синови цркве и народа свога! Порадимо ли и даље, ми ћемо остати овде са речма великог реФорматора XVI века: мп овде стојимо, не можемо друкчије, Бог нам помогао! После овога говора, који је трајао сат и четврт, на жељу више носланика, Његова Светост патријарх је одложио седницу, у 11-55 м. на пет минута. (Свршиће се.)

чц ш ? ^ т а. — (т Анастас Поповић.) Дана 31. августа о. г. преминуо је у Фењу после кратког боловања парох Фењски јереј Анастае Поповић-Живковић у 79. години свога живота. Честити старина био је од целе околине због својега узоритог понашања особито поштован. Родио се у Фењу 18. марта 1814 године. Гимназију и богословију свршио је у Вршцу. Год. 1836 јануара 14. буде од блаж. ноч. еиископа темишварског Пантелеимона Живковића за ђакона, а 16. јануара исте год. за преевитера рукоположен. Дакле пуних 56 година служио је овај верни и добри пастир божјем олтару и св. матери цркви. При погребу учествовало је много народа и света, који су покојника здраво поштовали. Од свештеника при опелу чинодјејствоваху преч. г. Драгољуб Живковић, иарох и нротонамесник модошки, Јован Јовановић, парох иванђански, Лазар Нешковпћ, администратор перлески, Лаза Удицки, парох сакулски, Никола Попа, ром. парох Фењеки, и Самуило Поповић, адм. Фењски, који је на опелу тужно надгробно елово изговорио .